Слика 5, Сцена 1: ПЕТКО, ВИДАК па ДРАГИЋ
ПЕТКО (улази с Видаком на врата у зачељу): Јакако! Практикант треба да дође у седам — у седам практикант. Најмлађи је, па треба да се препоручи, — треба, јакако! Писар у осам — указни је… може у осам, може, јакако!
ВИДАК (учтиво): А господин секретар?
ПЕТКО: Секретар, брате, у девет!… Он је шеф канцеларије — може у девет, јакако!… (Вади сахат). Помоћник у десет — у десет помоћник… (Погледа па му покаже). А сад је пола десет — ето пола… нема више.
ВИДАК: А господин начелник?
ПЕТКО: Начелник је, брате, начелник!… Он може у једанаест, у дванаест… може кад хоће… А може и да не дође никако — као што и чини почесто овај наш… Старији је, брате, старији — јакако!… (Седне за десни сто). Деде, домаши ми те новине, па седи и ти… седи, брате! Можеш са својим старијим — јакако!
ВИДАК (приђе столу где су новине). Које ћете, господине?
ПЕТКО: Званичне — званичне ми дај!… Друге не читам. Лажу, брате, много лажу — јакако!
ВИДАК (дода му новине): Ево извол’те! (Седне и он за сто).
ПЕТКО (куца у сто): Дете! Момче!
ДРАГИЋ (изнутра): Сад! Сад!
ПЕТКО (развија новине озбиљно): Дај, брате, да видимо новије вести — новије најпре… (Чита). „Као што пише Пол Кор из Берлина, Бизмарк се прекјуче вратио с пута; он се овом приликом састајао с кнезом Горчаковом…“ (Мрмља даље полугласно, па Видаку). Ту има нешто! Нешто се кува — кува, брате, јакако!
ВИДАК (прави се озбиљан): На сваки начин ту се кува нешто… (Радознало). А, молим вас, ко је тај Пол Кор што пише из Берлина?
ПЕТКО (погледа га преко новина): Па министар немачки, брате — министар! Пише ето о Бизмарку у новине — о свом старијем пише, јакако! (Долази Драгић слева, па брзо оде за келнерај да спреми послужење).
ВИДАК: Видите, и ја сам то одмах помислио!
ПЕТКО (чита даље): „Истом листу јављају из Петрограда да су опет пре неколико дана позатварани неки смутљивци и пасквиланти…“ (Светећи се). Аха! Тако, тако! Хоће Рус — хоће, јакако!
ВИДАК (чудећи се): И тих несретника има баш свуд!
ПЕТКО: Има, брате, има — јакако! И овуда их има… Сви треба добро да мотримо на њих — и ти, и ја, и сви… сви, јакако! (Драгић доноси на послужавнику слатко, воду, две кафе и две ракије и меће пред њих).
ДРАГИЋ: Извол’те!
ПЕТКО (наставља мало у ватри): Ово, брате, не ваља — ништа не ваља!
ДРАГИЋ (забезекне се): Па кад не ваља, господине, ја ћу донети тазе… (Хоће да узме послужавник).
ПЕТКО (Драгићу): Нека, брате, нека! Не велим теби!… (Драгић оде за келнерај; он настави). Сваки ти ђаво тумара овуда — овуда, јакако! Па барем да седе с миром, хајде де!… Али, брате, (мало тише). сваки час пискарају и подмећу пасквиле те грде за прабога мирне људе — грде ни криве ни дужне, брате! Овај наш начелник ништа! Чини се свему невешт… Али сад га ја заступам — начелника заступам, јакако!… Ко ми год тумара овуда — ја ћу њега у хапс! Ко нема пасоша — у хапс! Ко је без занимања, у хапс — у хапс, брате, јакако! Док начелник не дође с осуства и док га ја заступам, тако ћу ја њих, јакако! (Полако). Данас ћеш отићи до кмета, па га опет опомени — опомени га, брате, да строго нареди: нек патрола купи ноћу сваку хартију, сваку где се год нађе,па нек донесе право мени… мени, јакако.
ВИДАК: Хоћу, господине… (Радознало). Ама ко ли подмеће сваки час те пасквиле?
ПЕТКО (намргоди се): Па онај Неша, она лола, брате — лола, јакако!
ВИДАК: Знате ли зацело?
ПЕТКО: Нико други, него он — нико, брате!… (Претећи). Ако ли га, бог до сад ухватим, одмах ћу га протерати — протерати, брате, јакако!
ВИДАК (радознало): Ама што ли је једнако заокупио и ону удовицу Неру?
ПЕТКО (искашљује се да забашури). А лола, брате, лола… Заокупио је ето и мене — заокупио, јакако!… (За се). О, док ли га само ухватим! (Долази Вуле, Ранко и Живан).