Слика 7, Сцена 5: МИЛКА и СМИЉА
МИЛКА (радознало): Богати, шта си му то казала?
СМИЉА (смешећи се): Неку лепу новост… И теби ће се допасти.
МИЛКА: А какву?
СМИЉА (љубазно): Полако… Казаћу ти… (Чини се нежна). Је ли, Милка чедо, ти нећеш нас сасвим заборавити — кад нас оставиш?…
МИЛКА (не сећа се): А што бих вас остављала?
СМИЉА (као горе): Лудице моја! Па ја велим — ако се удаш?… (Уздахне). Ти си већ, хвала богу, велика девојка. Време је да се удомиш и да одеш у своју кућу… Ја и онако немам никога. Ти си ми најближи род. (Хоће тобож да се заплаче). Ти си још млада, па и не знаш — како би мени било тешко да се од нас отуђиш!
МИЛКА (готово да се растужи): Не дао бог, Смиљо! Ја бих била врло рђава кћи, кад бих се отуђила од своје рођене куће…
СМИЉА (као прибере се): Знала сам ја, чедо моје, да си ти добра и милостива срца… (Поверљиво). Сутра ћеш ми се лепо обући и накитити… Имаћемо гостију.
МИЛКА (радознало): Е? А ко ће нам то доћи?
СМИЉА (смешећи се): Па видећеш… (Врло љубазно и поверљиво). Доћи ће господин Ранко — с прстеном.
МИЛКА (застиђено): Ти се шалиш!…
СМИЉА (као горе): Јест, чедо моје!… Ето то је она новост што сам му казала. (Меће прст на уста). Али ти да ћутиш!… Немој ником казивати. (Полазећи за се). Једва једном да ми се скине с душе! (Оде на врата у зачељу).