Слика 3, Сцена 3: НЕРА и ПРЕЂАШЊЕ
НЕРА (још с врата): Добро јутро, Стано!… (Милки). Шта радиш, Милка? Ти једнако с твојом кумицом Драгом, а?… (Стани). Прођох овуда, па ето свратих узгред да видим како си.
СТАНА (немарно): Хвала богу!… Седи, Неро!
НЕРА (седајући): Немам ти, сестро, кад; али тек могу један часак — колико да се одморим… (Као сетивши се). Ама знате ли ви да је Рајнина свекрва на самрти?
ДРАГА: Не може бити!
СТАНА: Та ја сам је јуче видела на сокаку!
НЕРА: Ја ти кажем, на самрти је!… Боже мој, сама кожа и кости! Сад баш идем отуда… Поп Вића читао јој велику молитву. О, сестро, шта ти нам тај поп наказива!… Врљава Живка оставила опет њенога Вељу! Помисли — врљава Живка!
ДРАГА (полако Милки): Сад само слушај чуда! (Смеше се и крију смех).
СТАНА (Нери): Како то! Та синоћ пред мрак прошли су туда заједно!…
НЕРА: Ја ти кажем! (Као сети се). А, гле, ја ти и не кажем да су прекјуче саранили Мићанана! Био је на пратњи и господин Петко… (Повуче Стану за рукав па полако). Да знаш како се љути на Нешу!
СТАНА (полако): А што?
НЕРА (полако): Опет се нашла пасквила под његовим прозором.
СТАНА: Одиста?
НЕРА: Ја ти кажем!… Господин Петко сумња опет на Нешу. Киван је на њега и због оних прекланских пасквила. Каже — забраниће му да адвокатише, протераће га… Молим те, Стано, кажи му нек се мало причува. (Гласно). А, богати, где је тај момак? Нешто се ретко виђа!
СТАНА (немарно): Не знам… Синоћ је дошао из Каменице; чини ми се, данас ће опет отићи. Једнако тумара по тим селима. Да је барем какве вајде, па што му драго; али ништа — само беспосличи.
НЕРА (полако): А он ми се хвали ономад да добро зарађује!… Заступа, вели, некаког богатог сељака из Каменице, што се парничи са својим комшијом око неких оваца. Напричао ми је много којечега… (Гласно). Гле! Ја ти и не казах све! Био је на пратњи и наш нови учитељ, господин Ранко! Гледим га нешто — леп момак, сестро, леп, леп као уписан! (Полако и поверљиво). Одмах сам помислила у себи: како би то била красна прилика за твоју Драгу!… (Гласно). Вида Пајчетова исплака се као луда!
МИЛКА (Драги): Боже, ала та брбља! (Смеше се и крију смех).
НЕРА (као сетивши се): А знате ли ви да је ћопави Мирко испребијао синоћ жену на мртво име, и полупао све по кући, као бесан!… (Смејући се). Зграбио лонац, пун вреле воде, јурио је чак до ћуприје; ту је стигао и набио јој лонац на главу!
СТАНА: Наопако! (Драга и Милка смеју се).
НЕРА: Јест, јест… Баш код ћуприје!… (Долазе Неша и Пупавац!).