Слика 1, Сцена 3: СТАНА и ВУЛЕ
СТАНА (још с врата): Јест пријатељу!… Право велиш — ту се развашарио! (Покаже на сто). Ено му књига и хартија!
ВУЛЕ (смејући се): Па отворио човек своју канцеларију!
СТАНА: Красно ће ту изгледати кад стане долазити сваки ђаво. Видим ја да ћу морати бежати од своје рођене куће.
ВУЛЕ (смејући се): А виде ли, пријо, како прође поред мене? Не хтеде човек ни бога да ми назове!… И она намигуша Нера већ га нашла… Јамачно због оних пасквила.
СТАНА: Да ли је, пријатељу, одиста он написао?
ВУЛЕ: Јест, пријо… Ухватио сам и његов концепт. (Приђе столу). Молим те, не замери — хоћу да разгледам ове хартије. Бојим се да не буде опет зграбио какав акт. (Разгледа редом сваки акт).
СТАНА (брзо): Наопако!… Зар је и то почео!?…
ВУЛЕ (разгледајући): Богами, пријо, почео… Досад ми је упропастио две-три признанице. Срећом биле су мале суме, па му нисам хтео ни терати траг.
СТАНА: Е чудна несретника, боже мој!
ВУЛЕ (разгледајући): Он се неће никад опаметити! Колико сам му говорио, саветовао га — па ништа! Он је већ одавно почео правити тужбе, примати којекаке наплате и тричарије под мојим именом. Сама знаш, пријо, да сам га хтео и пре због тога отерати! Само за твоју љубав трпео сам га… Сад је опет ударио у пасквиле! Е, богами, то већ прелази границу… Све бих му друго опростио; али не дам да се из моје канцеларије растурају тако прљаве ствари… (Остави хартије где су и биле, па пође Стани). Мени је жао што ће ти пасти на досаду, али не бива друкчије.
СТАНА (слегне раменима): Шта ћу, пријатељу — својта ми је; друге родбине нема. Не могу му врата затворити… Оно, ја бих најволела да је остао код тебе, или — кад би хтео слушати — па да га опет примиш…
ВУЛЕ: Теби ћу, пријо, учинити што ми год рекнеш и замолиш ме… Али њега више не могу примити под свој кров. (Полазећи). Немој да ти буде криво… Неша неће више никад прекорачити мој праг… Ако се случајно опамети и временом буде бољи — бићу му, колико могу, на руци; рећи ћу и добру реч за њега. Само даље од мојих врата! То му кажи, пријо… Немој се на ме љутити. (Рукује се с њом). Збогом, пријо! (Оде).
СТАНА (за њим): Збогом, пријатељу! (Окрене се, погледа сто, климнувши главом). Е, несретни Нешо, ти се баш нигде не можеш скрасити! (Оде на лева врата. Долази Неша, на врата у зачељу).