Слика 7, Сцена 2: СМИЉА и СРЕТЕН
СМИЉА: Шта то би, Срето? Ви се канда свадисте!
СРЕТЕН (хода љут): Како да се не свадим!… Навезали ми се људи од ово дана — не даду ми ока отворити! Час помоћник, час овај адвокат. Сад ме опет обојица ту салетели…
СМИЉА (смешећи се): Па ваљда их је господин Ранко замолио… Знаш да га обојица воле и пазе.
СРЕТЕН (као горе): Ранко је, хвала богу, сваки дан у мојој кући; а мислим да га они не пазе боље од мене. Па што ћути? Зар он не уме говорити? Што ми шаље проводаџије?
СМИЉА (умирујући га): Немој тако, Срето! Може бити — момак је стидљив, па се снебива. Богами, тако што и није лако споменути. (Смешећи се). Ти си се по други пут женио, био си јамачно слободнији од њега, па опет — ниси дошао сам да ме запросиш, него си послао ону бабу Гару…
СРЕТЕН (осмехне се мало): Та оно, тако је… И није баш лако…
СМИЉА: Па што се онда љутиш?
СРЕТЕН: Али, забога, како да се не љутим! Окупили ми ту ваздан поповати и прекоревати ме… Те, не знам, цепидлака сам! Те, не знам, требало би да Ранко одвоји нешто од Милкиног мираза те да помогне Живану… И шта ти ја знам!
СМИЉА: Право ти и веле људи!
СРЕТЕН (погледа је): Шта? И ти им одобраваш!
СМИЉА: А што да им не одобравам!… Видиш, Срето, ти си чудан човек! Откако је тај момак дошао овамо за учитеља — хвалио си га на сва уста, где год седнеш и станеш. Готов си био да учиниш за њега све и сва… Сад си наједанпут окренуо лист!…
СРЕТЕН: Ама ја и сад велим, и свакад ћу рећи — да је Ранко човек смеран као девојка, поштен, школован, добра срца, вредан…
СМИЉА: Па који ти је онда враг?! Шта си се почео устезати!… Ја знам да ти свакад много рачунаш; али се бојим да се баш сад не превариш у рачуну… Додуше, Милка ми није рођено дете; али нисам рада да нас после куне — што смо јој због једне ситнице бацили грану на пут.
СРЕТЕН: О, ала си ти чудна!… Мислиш ваљда, да не желим добра свом детету, шта ли?
СМИЉА: То не велим, не дао бог! Тек, мислим, да за њу не можеш наћи боље прилике… Може бити ти се устежеш и због тога што је Ранко само учитељ? Немаш право, Срето! Милка ће, осим спреме и накита, однети и око двеста дуката у новцу. Додуше, то није богзна шта, али ће доста бити за скромну кућу… Па онда — он има оно своје платице, па ће нешто и зарадити, поучити децу на приват… Еле, отуд-одовуд, излазиће лепо на крај… Та, забога, толики учитељи живе с породицом; истина, не размећу се, али тек — живе скромно и задовољно као поштени људи.
СРЕТЕН (погледа је и насмеши се): Све је тако, Смиљо!… Него, право да ти кажем, ја се теби чудим! Што се ти толико заузимаш за ту удају? Тако рећи — до јуче нисам могао да дам џевапа вама двема. Сваки час гложиле сте се и свађале, да се већ није могло трпети! Сад наједанмах толика љубав и доброта!…
СМИЉА (као увређено): Боже мој, Сретене, зар ти мислиш да сам ја без душе — шта ли! Какав је опет то разговор?! Ако смо се кад и споречкале, то је било па прошло… (Бајаги хоће да плане). Баш ми је криво што тако говориш! Да ко чује, мислио би: хоћу што пре да је испратим из куће!… О, нисам ја тако бездушна! Мени је мило што видим да су се њих двоје запазили и да се воле… А ти тако говориш! Баш ми је то жао, Сретене!
СРЕТЕН (благо): Та шалим се, Смиљо! Не мислим ја то одиста. Знам, хвала богу, да ти нашој Милки не желиш зла… (Смешећи се). Мени се чисто камен свалио са срца кад сам видео — како се вас две, од неко доба, лепо слажете и пазите… Право да ти кажем, сад ми је жао кад помислим да ће нас то дете скоро оставити, те ћемо остати нас двоје сами… Чини ми се, с њом ће нам отићи из куће и разговор и весеље…
СМИЉА (тобож уздахне): Ох, и мени је жао, мој Срето!… Али боље — нек она иде за својом срећом. Хвала богу, неће отићи на ја̏ба̄ну. Биће опет ту близу. Виђаћемо се и састајати често. Одлазићемо ми њима; они ће доходити нама… (Скоро умиљавајући се). Па шта велиш, Срето?… Ранко ће јамачно доћи данас… Хоћу ли му казати нек — дође сутра с прстеном, а?
СРЕТЕН (устежући се): Ама… видићемо, Смиљо… Има још времена… Није хитње… (Хоће да пође).
СМИЉА (умиљавајући се): Помисли, болан, откад се то отеже! Досад би већ било све свршено… (Смешећи се). Богами — ја ћу му казати.
СРЕТЕН (полазећи): Немој, немој… Ја ћу му сам поручити… док се промислим још мало. (Оде).
СМИЉА (радосно): Добро је! Пристаће, хвала богу… (Пакосно ходајући). Баш једва чекам да ми та девојчура оде из куће! Чини ми се — чисто би ми свануло. Не могу више да је гледам очима… Досади ми се већ ово претварање; али морам — шта ћу! Овај је свет чудноват! Одмах ти растелале: „Зла маћеха, пакосна маћеха, рђава маћеха!“ Па се бојим — одбиће се људи те неће нико доћи да је запроси. Овако је много боље, — пре ће ми се скинути беда с врата! (Оде десно у собу. Мала пауза. Долази споља Милка и Ранко, туробан).