Слика 2, Сцена 5: ПУПАВАЦ, после ЖИВАН
ПУПАВАЦ (за тезгом, пред њим лојана свећа у простом лименом свећњаку, тевтер, дивит; пребраја гомилу облигација и слаже их на страну; задовољно). Равно пет стотина дуката у облигацијама. И све људи сигурни… (Смеши се). Најпробитачније је давати под интерез мале суме на краће рокове. По пет, по шест, по десет дуката највише… Цванцик на дукат интереза месечно… Рок два месеца… три, најдуже шест месеци… Па да видите — како пара фино расте… (Загледа облигације). Имам на два-три места и по веће суме… по сто дуката и мало јаче; али људи су госе — не бојим се!… (Смешећи се). Не могу се потужити — радња ми баш добро иде. Кад сам преклане дошао овамо — донео сам свега педесет дуката готових и отприлике још толико у еспапу што сам узео, доле у чаршији, на вересију… Било би још боље да ми не смета овај мој ортак. Морам се разортачити с њим, чим изиђе рок… (Отвара тевтер). Дај да видимо шта каже вересија. И овде лежи близу пет стотина дуката. (Чита). „Живан Кесерић, овдашњи, узе по̂ оке шећера то̏за фина — 4 гроша…“ Кад ли је то узео? Аха, има два месеца! Чекај-де да дотуримо мало — може се! (Узима перо и поправља). „Оку и по̂ шећера то̏за фина — 12 гроша…“ (Чита). „Оку зејтина такође фина — 16 гроша…“ Аха, дај-де и овде мало (Поправља). „Оку и по̂ зејтина фина — 24 гроша…“ (Смешећи се). Тако! Већ смо ућарили 16 гроша!… (Долази Живан).
ЖИВАН: Добар вече, газда Вуле!
ПУПАВАЦ (љубазно): Бог ти добро дао, Жико брате! Седи — ето столице, седи! А како Живанка, како деца — како сви на дому?
ЖИВАН (седајући): Вала богу…
ПУПАВАЦ: Е нека богу фала!… (Смешећи се љубазно). Ама као да си знао те се сврати! Барем да сведемо узгред и онај рачун…
ЖИВАН: Па можемо, ва́ла, и свести… А има ли колико?
ПУПАВАЦ (љубазно): Ситница, човече! Али тек боље да видимо, нека ником не буде криво… (Љубазније). А би ли ти, Жико, једну љуту?
ЖИВАН: Ама нисам ти нешто о̂ран за ракију…
ПУПАВАЦ (точи услужно чокањ иза тезге): Дела, богати! Да видиш само… препеченица фина, а јака као гром! (Даје му). Дела, наздрави!
ЖИВАН (пије и мршти се): Охо! Ала пали!… Па колико му велиш има тамо рачуна?
ПУПАВАЦ (услужно): Ево, брате, ево!… (Загледа у тевтер и рачуна брзо). „Оку и по шећера — 12; оку и по зејтина фина — 24; кафе — 16; опет шећера… три литре пиринча… по̂ оке суве рибе… пет ока соли у крушцу… марама за Живанку фина… алева паприка… педесет драма дувана просече… бибер… по̂ оке свећа… сапун миришљави фини…“ Еле, Жико брате, 12 и 24 — 36, и 16 — 52, и 7 — 61… 103, 109, 137 и по̂…и тамо-амо 42 и по̂… Свега, брате, 180 гроша; то јест — три дуката цесарска.
ЖИВАН: Ала, болан!… Три дуката?!… Види-де ти добро. Чини ми се, ти му нарачуни тамо много зејтина и шећера… (Чешка се). А шта ти је оно: „Тамо-амо?“
ПУПАВАЦ: Па ситнице, брате! Лула, слатко, улар… Ево овде је све записано. Овај је протокол власт потврдила… (Преврне брзо тевтер и покаже му на последњем листу велики црвен и печат). Ето!… Овде се не сме записати ни једна пара више него колико је узето… Како бих ја теби?… Е баш ми је то криво!
ЖИВАН: Ама не велим ја, газда Вуле… Само ми се учини, онако… Вала богу, ми се одавно знамо… Још, ко̂ велим, нисмо један другом учинили криво. Свакад смо, ва́ла, лепо један с другим… (Чешка се). Па ето и сад хтедох да те нешто замолим…
ПУПАВАЦ (брзо): А шта то, Жико?
ЖИВАН (двоумећи): Та оно… Ама не знам — да ли ћеш ми учинити…
ПУПАВАЦ: Ух, ух, опет ме љутиш!… Толико сам соли и хлеба појео у твојој кући, па да ти не учиним! (Љубазно и услужно). Хоћеш ли еспапа? Хоћеш ли на вересију? Ево, брате слатки, узми по̂ дућана па носи, нећу ти ни речи рећи, тако ми ове свеће! Записаћемо у рачун, па кад можеш — колико можеш… намирићемо се.
ЖИВАН (чешка се): Ама, знаш, не треба мени еспап… Него баш бих те замолио да ми какогод узајмиш четири дуката… Имам ти, море, ’вамо белаја с оним Арнаутином… (намргоди се мало) оним Пером, мојим коншијом, око оних оваца… Ишо̂ сам јутрос и ’двокату доле у чаршију, па ми ваља однети да положим тамо у суду…
ПУПАВАЦ (лукаво): Аха, тужио си га, а?… Е, алал ти вера! И јест тај Перо некакав џенабет. Баш волим што ћеш га притегнути мало!… (Услужно). Би ли још једну ракију, Жико?
ЖИВАН: Немој, богати, доста је!
ПУПАВАЦ (точи иза тезге): Како доста, човече! А кад ја дођем твојој кући, Живанка изнесе пун бардак из твога подрума… (Даје му чокањ). Дела за добро здравље!… (Живан пије). Оно, Жико брате, ја бих ти драге воље то учинио — пре теби него свом рођеном брату… Али, видиш, и ми ти овде мучимо своју муку. Пазар слаб, еспап лежи, ја морам доле одговарати трговцима; па кирија велика, па пореза, па прирез, па општински трошкови… Пара се измиче сваки час. Што сам растурио неку крајцару овуд по народу — то се тешко добија. (Полако и бајаги поверљиво). Па онда, међу нама речено, и овај ти је мој ортак — нека прзница, — ваздан ми ту приговара… Мука ти је то кад човек у својој радњи није сам госа.
ЖИВАН: А јес — ја̏! Право велиш. (Чешка се). Него баш молим те, газда Вуле, узајми ми та четири дуката… Вратићу ти, вере ми, чим продам сено…
ПУПАВАЦ: Ама не бојим се ја, Жико брате, што се тебе, на пример, тиче… (Дотура чокањ поред њега). Дела, истреси то, па да наточим тазе. И ја ћу попити један овако у друштву — слађе је! (Точећи иза тезге). Е, не знаш како ми је жао што се тако трефило те сам остао без новаца! Први пут молиш ме, па ето не могу да ти учиним. (Даје чокањ Живану; други пије он и бајаги мисли). Већ ако да заиштем од овог мог угурсуза, ортака, да мени узајми…
ЖИВАН: Е дела, љубави ти!… Баш гледај како год знаш — само учини ми то.
ПУПАВАЦ (тихо): Чекни ти мало. Сад ћу ја… Он је вамо у ардији… (Оде на лева врата).
ЖИВАН (за њим): Похитај, вере ти!… (Долази Неша).