Слика 3, Сцена 5: ПУПАВАЦ и НЕША
НЕША: Та престани једном, газда Вуле! Шта ти је те лупаш којешта?
ПУПАВАЦ (осврне се и забезекне): А гле, одоше!… (Збуњено). Да се нисам, ћато, што замерио?… Знаш, ја некако не умем да се владам најфиније — кад дођем у овако непознато, а фино друштво…
НЕША (смејући се): Знам, стара твоја ма́на!… Ја сам, вере ми, мислио да си се већ и ти мало истесао и ослободио… (Као чудећи се). Који ти је враг? У Каменици си, човече, сасвим друкчији!
ПУПАВАЦ (прибира се мало од забуне): Друго је у Каменици, ћато брате, а друго овде… Слабо ти, видиш, силазим овамо у варош, па сам готово и подивљао с оном простотом! Па онда друга је ствар кад сам тамо са својим познатим људма, а друго је овде где никог не познајем… па још непознато женскиње… (Смешећи се). Него, ћато, баш имаш фину кумицу! А, богати, чија је?
НЕША: Па то је кћи Сретена Рајковића, трговца одавде… Познајеш ли га?
ПУПАВАЦ: Не познајем, ћато!… Ја ти овде знам само два-три човека, више никога… А је ли јој отац у стању?
НЕША: Прилично.
ПУПАВАЦ: Е, још нисам видео девојке финије!
НЕША (смешећи се): Море, газда Вуле, кад ти се тако допада, хајде да ти је насочимо…
ПУПАВАЦ (опет збуњено): Не знам, ћато… Чељаде тако фино… Мучно би пристала да се уда у село.
НЕША: А што?… Само ако се теби девојка допада, можемо лако распитати. Ти си ми већ и онако говорио да би се оженио — кад би нашао добру прилику.
ПУПАВАЦ (прибравши се мало од забуне): Оно јест… али баш нека стоји засад. (Поверљиво). Рад сам, брате, да се најпре разортачим с оним мојим несретником; још месец-два дана, па нам истиче уговор. Њему ћу предати радњу, а ја ћу примити свој део у готову.
НЕША: После ћеш ваљда отворити дућан за себе?
ПУПАВАЦ (још прибраније): Може бити. Само ћу отићи из Каменице.
НЕША: Е? А зашто, газда Вуле? Тамо ти је добро ишла радња.
ПУПАВАЦ: Јест — врло добро! Али, ћато брате, он неће да иде оданде, па се морам уклонити ја. Нас двојица не можемо више бити заједно. Покупићу оно вересије и мало пара што сам растурио по народу, па…
НЕША (прекиде га): Збиља, газда Вуле, ја све заборавим да те упитам: намири ли се ти са Живаном?
ПУПАВАЦ (сасвим прибрано од забуне). Има још да ми положи петнаест дуката… Прексутра му је термин по облигацији. Шездесет и пет већ је исплатио… Још само то мало реста.
НЕША: Осамдесет дуката… Богати, зар се толико наплело од оних десет што ти се задужио преклане?
ПУПАВАЦ (слегне раменима): Тех! Кад човек није одговарао на време… Прође први термин, не примих паре; ми променисмо облигацију и урачунисмо интерез још за шест месеци. Дође рок — он опет не може да ми положи…
НЕША (смешећи се): И ви опет променисте облигацију, урачунасте интерес, и све тако док се није наплело осамдесет дуката…
ПУПАВАЦ (слегне раменима): Тех! Ја му нисам крив!… Нисам га силом гонио да се задужује… (Смешећи се). Баш, ћато, ова твоја кумица… фино чељаде! (Долази Живан).