Слика 5, Сцена 3: ПРЕЂАШЊИ без ДРАГИЋА
ВУЛЕ (Петку): И ја мислим, господине… Морао је неко украсти, па дати оном каишару; јер откуд би онда смео тражити да му овај човек плати дуг и по други пут, па још парницу повести!… (Живану). А кад си му пре отплаћивао, зар ти није давао никакве квите?
ЖИВАН (снуждено): Није, брате… Носио сам му кад десет — кад двадесет дуката те давао но́де у дућану… у четири ока… Ко̂ велим — човек е поштен, неће уашити…
ПЕТКО: Их, болан брајко, шта си урадио! Како би ти њему давао паре без сведока и писмена?… Слушао сам ја о том лоли, том Пупавцу — какав је! (Машући главом). Продаје ли он чивит, клони се ти њега — клони, брате, јакако! Он ће продати и свог рођеног оца на драм — на драм продати. Лопови су то — лопови, јакако!
РАНКО (Живану): Сећаш ли се, човече, је ли ти који пут долазио кући тај каишар — после, пошто си се намирио с њим?
ЖИВАН: Није ниједном… Знаш, вала богу, није прошло ни три-четири недеље, а он ме тужио суду!
ВУЛЕ (Живану): А ко ли је терао ту парницу? Је ли са̂м Пупавац или га је ко заступао? Кад си одлазио у суд на рочиште — јеси ли видео да је долазио ко место њега?
ЖИВАН: Не знам ти, брате… Махом је он сам био у суду… Једном-два долазио је тамо и онај проклетник, онај Неша…
ВУЛЕ: Неша!
ПЕТКО: Зар она лола? (Маше главом). Он ти је, мој брајко, и потковао опанке — потковао јакако!
ВУЛЕ (Живану): А сећаш ли се да ли је тај Неша долазио после твојој кући?
ЖИВАН: Није… Онда само кад сте вас двојица или тамо, па кад вас оно ја испратих и вратих се, затекао сам га но́де у кући сама… Отишао је одмах после са мном…
ВУЛЕ: Хм, то ли је!… Сад све разумем!
ПЕТКО: Што ниси, болан, оплавком лолу — оплавком, брате, јакако!
РАНКО (Живану): И ти ништа не казујеш!… Ћутиш, а пустио да те каишари глобе ни крива ни дужна!… Кад си хтео да се парничиш због оне ситнице, око оних твојих оваца преклане, умео си тражити адвоката; а сад, кад зеленаши хоће да те упропасте — ниси умео запитати овог човека (покаже Вула). или барем мени казати, па да ти нађем кога ко би те одбранио од напасти!…
ЖИВАН (одмахне руком): Е видим јако да сам валио!… Али ко се надао да ће на то изићи!
РАНКО: Па шта ћеш сад, болан брајко? Доказати не можеш да си му платио. Моја се сведоџба није примила — брат сам ти. А било је и доцкан. У зло доба сетио си се да се позовеш на мене и на Вула… Вуле, као један сведок, не вреди. Парницу си изгубио. Пресуђено је да платиш…
ЖИВАН: Пресуђено, на моје велико зло!… Ва́ла, ни тај суд не ради право…
ВУЛЕ: Није теби, мој Живане, суд крив! Суд суди по закону. Закон каже: мора се платити сваки дуг кад се докаже; а куд ћеш јачег доказа од писане облигације, коју је још и власт потврдила, је ли?
ЖИВАН: Јест… после сам и потврђење ја плаћао.
РАНКО: Ето видиш!… Па зар је крив суд што си ти био луд, те си сам запао у шаке зеленашима и лоповима!…
ПЕТКО: Лопови, мој учо, право велиш — зеленаши и лопови, брате, јакако… (Живану). Па, Живане, ојађениче, шта ћемо сад, а?… Пресуда је извршна — извршна, болан, јакако! Суд је послао мени да извршим… Имаш ли, јадниче, да положиш осамдесет дуката? Ја морам писати тамо твоме капетану да наплати — морам, брате, јакако!
РАНКО (Петку): Молим вас, господине, ако је икако могуће — одгодите за неколико дана извршење! Е да какогод скрпимо новаца, да скинемо ту беду…
ВУЛЕ: Баш те и ја молим, господине, ако може бити — нек се причека још мало с извршењем… Грехота је да дође човеку добош пред кућу — због таког каишарлука.
ПЕТКО: И јест грехота — грехота, брате, јакако!… Жао ми је, али шта ћу! Доказа не можете наћи да се пресуда обори… Извршити се мора — мора, јакако… (Устаје; устану и остали). Али опет учинићу колико могу — хоћу, брате; хоћу, јакако! (Живану). Ето остављам ти двадесет дана рока, па нађи паре — нађи, брате! Толико смем — више не смем. Хоће суд после мене за врат — хоће за врат, јакако!… (Оставља паре за послужење на сто, полазећи). Хајдемо, ћато! (Загледа у сахат). Десет је сахати — ваља ићи на дужност; ваља, брате, јакако!… Збогом! (Оде с Видаком).