Слика 6, Сцена 10: НЕША, na ПУПАВАЦ
НЕША (смејући се): То ли њу жи́жи! Боји се да не дође опет у какву пасквилу… Зато ли је она дошла да се бајаги помири са мном! Чак ми и чарапе поклонила! Мисли тим ће ме подмитити!… (Претећи и смешећи се). А није ти вајде, Неро! Moрам ја тебе и тог твог господина Петка ошинути колико до сутра. Неће ти помоћи ни Петко ни ове чарапе. (Загледа). Хм, прилично плете. Него као да ће бити мале за мене. Шта ћу да радим с њима? (Као сети се). Знам шта!… Врло добро! (Смеје се грохотом и оставља чарапе у џеп. Куцање на вратима.). Ko ли је то? (Осврне се и викне). Слободно! (Улази Пупавац). А гле! Ти си то, газда Вуле! (љубазно) Оди, човече, оди!
ПУПАВАЦ (нестрпљиво): Шта би, ћато?… Даде ли јој ти оно?
НЕША (узме за за руку, поведе напред мало, па полако и поверљиво): Дао сам!… Чим смо се растали онде пред дућаном где куписмо, одмах сам отишао право њеној кући.
ПУПАВАЦ (радознало): Па шта рече, богати?
НЕША (као горе): Море, све игра од радости! Поздравља те, поздравља — већ не умем казати како те поздравља!
ПУПАВАЦ (смешећи се): Ex, ex! Фала, фала!… (Радознало). А вере ти, ћато, чини ли се и њој – да су оно фине ствари?
НЕША: Дабоме! Каже да није још видела финијих дијамантских минђуша ни финијег броша.
ПУПАВАЦ (смеши се): Е баш ми је мило! А ја сам се све бојао да јој се неће допасти, на нешто мислим: дадох тридесет дуката узалуд…
НЕША (брзо): Како узалуд, човече! Онака израда, злато, чист дијамант. Вреди, море, и више! (За се). Таман да се наплатим за оно петнаест од сто!
ПУПАВАЦ (који се дотле мало замислио): Шта велиш, ћато?
НЕША (забашурује): Ништа, газда Вуле, ништа!… (Као сети се). Ха, збиља! Да частиш! Ја ти и не казујем — што је најважније!
ПУПАВАЦ (радознало): А шта, ћато?
НЕША (врло поверљиво и полако): Послала ти чарапе!
ПУПАВАЦ (узврпољи се комично): Чарапа?!… Камо? Дај! Камо? (Једва чека да види).
НЕША: Да видиш само! (Изводи из џепа Нерине чарапе и развија). Како ти се допадају, а? (Даје му).
ПУПАВАЦ (загледа исто застиђен): О, дивно! фино!… Гле, ћато, гле! Па ове шаре!
НЕША: Као моловане! Својом је руком плела!
ПУПАВАЦ (сав блажен): Ћато, роде слатки! Ти вредиш злата!… (Оставља чарапе у џеп од ћурчета, али тако да скоро половину вире из џепа. Радознало). А, богати, да ли ће доћи овамо као што си ми јутрос рекао?… Не знаш — како бих волео да је видим… (Смеши се, чисто застиђен).
НЕША (смеје се). Знам, знам, газда Вуле… Она долази готово сваки дан овде код њене кумице и другарице Драге. Јамачно ће доћи и сад… (Полако). Него чујеш, газда Вуле! Гледај да ми се љуцки покажеш! Добро пази шта говориш… А најбоље ће бити да се ти засад чиниш и невешт — бајаги дошао си код мене, а не ње ради… Знаш већ! (Погледа на прозор). Гле! Ево их, богами! (Пупавац се узврпољи. Долазе Стана, Милка и Драга; забезекну се мало кад виде Пупавца).