Слика 4, Сцена 10: НЕША, после ЖИВАН
НЕША (јетко одахне): Ао, Пупавче, ово ти нећу заборавити!… (Хода љутито). Кад пођосмо јутрос из чаршије овамо, он ми се једнако уз пут пренемаже: „Ћато, брате, пријатељу! Данас си мој гост. Наручићу у механи фини ручак!…“ Чим дођосмо, отидосмо одмах у среску кућу те потврдисмо пуномоћије. После свратисмо и у механу. Ја, гладан као курјак, чекам хоће ли што бити од тог његовог „финог“ ручка. Споменух му два-три пута… Он ништа — чини се и невешт! Једва, у зло доба, поручи ми чокањ ракије, па се тек извуче и оде некуд… Мени се већ смучи од глади! Дај, рекох, да одем до Живана, е да се код њега мало прихватим… Сад ето и он изиђе некуд с оним адвокатом и његовим братом. (Намргоди се). Не волим што се тај адвокат почео довлачити овамо. (Хода и осмехне се усиљено). Од јутрос ми нешто све пошло натрашке! Свратих код Нере — свадих се с њом; хтедосмо очи ископати једно другоме. Дођох овамо — Пупавац ме остави без ручка. Али, ако Неша буде жив — искијаће они то!… (Осврће се и хвата се за трбух). Ух, ух, ала чупа! Не памтим да сам икад био овако гладан… Ао, Пупавче, Пупавче! Вратићу ја теби кад-тад једно „фино“ жао за срамоту! (Разгледа по соби). Да ми је барем наћи мало хлеба док тај Живан не дође… Нема ништа! (Мршти се). Бог с нама, како ме чупа! Као да ме неко пара ножем по трбуху!… Ух, чини ми се, сад бих изео… (спази јанџик о зиду) и овај јанџик! Чекај да видим, неће ли бити што у њему: Какво парченце погаче или макар проје… (Завири у јанџик). Аја — ништа! Само кресиво и некака хартија. (Извади квиту и загледа). Гле! Она јутрошња квита што му је дао Пупавац! (Смеје се). Шта сам тражио, па шта нађох!… (Загледа). Кад бих нешто хтео, могао бих с овом хартијом начинити мало посла Пупавцу… Ко зна, можда бих се наплатио и за овај данашњи ручак. (Пође да остави квиту у јанџик, али се присети и врати се). Хм! О том би се могло још промислити! (Извади бележницу, метне у њу квиту и остави у свој џеп). Нека је засад овде… (Осврће се). Ух!… Ама шта ради ваздан тај Живан!… (Долази Живан; он га пресрета љубазно). О, Жико, брате слатки, где си ти!… Ето ја ушао овде као у своју кућу… Како Живанка!… Како ти?… Шта раде деца, а?
ЖИВАН (хладно). Па добро, ва́ла богу!… А откуд ти во́де?
НЕША (љубазно): Дођох, Жико роде, кастиле да ти кажем… (Бајаги поверљиво). Суд ће ово дана звати све твоје сведоке на суочење… Трчао сам ти као Татарин — само да ти то кажем… Нисам, човече, доспео ни да ручам…
ЖИВАН (чини се невешт): Па шта ћеш… Далеко је… Добро си, вала, и стигао…
НЕША (забезекнут, за се): Шта је сад?… (Гласно). Ама, Жико-брате, баш сам ти огладнео као вук!…
ЖИВАН (немарно): Е да си почем дошао раније… Баш отоич ту ужинаше мој брат Ранко и онај Вуле, (с нагласком). прави ’двокат!…
НЕША (за се): Аха! Сад разумем!
ЖИВАН: Мого си, ва́ла, и ти лепо с њима. А сад, богами, Живанка ми оде овцама… ватра запретана… А, чини ми се — нема ни леба умешена…
НЕША (за се): Ао, шерету сељачки!
ЖИВАН: Ај, велиш мени?
НЕША (забашурује): Ништа, брате, ништа!… Хтедох ти рећи да ће суд ово дана дозвати на суочење и твог парничара Перу…
ЖИВАН (немарно): Вала, свеједно… како му драго…
НЕША (зачуђено): Шта?! Нећеш зар одустати од парнице?
ЖИВАН: Вала, судио сам се доста, ако је за вајду, а и дао сам доста…
НЕША (брзо): Немој будалити, човече! Све ће то теби платити твој парничар!
ЖИВАН (немарно): Џаба му, вала… нека га носи белај…
НЕША: Е, то ми је криво, брат-Живане! Ја потегао чак овамо… а ти хоћеш да одустанеш!… Нисам ни ручао…
ЖИВАН (бајаги зачуђено): Ама одиста велиш?… Баш ми је жао што ниси стигао мало раније! Сад ми ето чељаде није код куће… А и мени ваља сићи доле до њиве… (Полазећи). ’Ајде, можемо заједно донекле, ако ’оћеш?
НЕША (за се): И овде ништа! Морам гладан пешачити чак у варош!
ЖИВАН: Да знаш, море, шта сам посејао кукуруза! Зачудићеш се док видиш! (Излази).
НЕША: Одиста велиш?! (За се). Лукави геаче, ово ти нећу заборавити! (Одлази намргођен и окуњен за Живаном).
— Завеса —