Слика 6, Сцена 9: НЕРА, после НЕША
НЕРА (сркне мало кафе, смеши се подругљиво): И ова ми се Смиља од неко доба поневидила! Кад смо у четири ока — богзна како је љубазна, а овамо, на сокаку или где у друштву, неће ни да ме погледа честито. Бајаги, она ми је нешто боља!… Баш волим што јој пустих буву у уши, нек се мало једи… (Сркне кафе па се осврне). Чудо — нема оног обешењака Неше! Откако се оно пред Ђурђевдан свадисмо,никако да га ухватим барем на две-три речи… Бојим се, нанеће га ђаво да опет шарабата којешта, па ће зло проћи. Додуше, није заслужио да се толико бринем за њ. Вређао ме је много пута. (Сркне кафе). Али опет, враг би га знао — не могу да се наљутим на њ! За ово четири месеца од наше свађе — нешто ми је необично… Ни сама не умем да кажем… Он се набурио па неће ни помози бог да ми назове… (Сркне кафе). Морам се помирити с њим… Кад он неће, ја ћу почети! (Долази Неша). Но, хвала богу, кад се и ти даде једном видети! (Устане па га повуче за рукав напред). Имам да ти кажем нешто веома важно!
НЕША (немарно): Важно! А шта? Немој, болан, мене више дирати! Ако хоћеш господина Петка – можеш слободно… Ја нећу ником казати. (Полазећи). Је ли да нећеш?
НЕША: Нећу, Неро! Како бих ја…? (Hepa оде).