Слика 3, Сцена 6: ЖИВАН и ПРЕЂАШЊИ
ЖИВАН: Помози бог!… Ене де и газде Вула! Како си, шта радиш?
ПУПАВАЦ (љубазно): Фала богу, Жико брате!… Јеси ли давно од куће?
ЖИВАН: Ва́ла, јутрос зором… Био сам ’вамо код мог брата Ранка неким послом… Пошли смо ето заједно мојој кући, горе у Каменицу. Велим ја њему: „’Ајде ти напред, док ја свратим мало во́де…“ (Неши). Па ето, ва́ла, дођох да те опет припитам… (Вади из недара јабуку). На ти то!… Послаше ти моји одвуд од куће… (Даје му).
НЕША (љубазно): Хвала, брат-Живане! Није то требало… Доста си ме почастио досад и код твоје куће…
ЖИВАН: Ама узми, молим те! (Неша прима). А иде ли му ти опет у суд, вере ти? Шта би? Пресудише ли већ једном?
НЕША: Нису још, брате!… Али не бери ти бригу. Послао сам ја суду опет апелату… Рекао сам — нек се главом не шали, нек похита.
ЖИВАН: Е ва́ла ти ко̂ брату!… Море, не знаш како бих волео да ми се то једанпут пресуди. Није то шала — две године болан!
НЕША: Шта ћеш, човече?… Навалили парничари, па суд нема кад. Куд ће пре доспети. Него сад му се не може обићи — мора пресудити!
ЖИВАН: Вала, брате, доста се и потезало, није вајде! (Вади десет пара). На̂ ти баш и овај марјаш те попиј каву! (Пружа Неши).
НЕША: Немој, Живане, хвала ти!
ПУПАВАЦ (смешећи се, за се): Геак!… Простота!
ЖИВАН: Ама узми, богати!… (Неша узме. Живан се окрене Пупавцу, тихо). И теби сам, газда Вуле, спремио оно мало пара — да отарасим и тај белај…
ПУПАВАЦ (трља руке): Лепо, Жико, брате слатки!… Знам ја да си ти човек од речи…
ЖИВАН (чешка се): Ва́ла, газда Вуле, аратос ти било и тог зајма и свега! Ни сркнуо ни куснуо, а дадох толике паре!
ПУПАВАЦ (бајаги увређен): Ама немој, човече, тако говорити! Ниси крив ни ти, ни ја. Шта ћемо — кад се тако трефило! Ти ниси одговарао на време… ниси, на пример, ни могао: летина омахне, пара се, равним начином, измакне. Знам ја како је то… (Слегне раменима). Тех! Овамо, богами, интерез расте. Помисли кад је себе то било! Још преклане! (Трља руке, готов да прими паре). А јеси ли спремио све?
ЖИВАН: Па јесам, газда Вуле… Него Ранко ми ’вамо рече — да ми даш ону облигацију…
ПУПАВАЦ: Богами, Жико, остала ми је горе у дућану. Него, ако си рад да ми сад овде положиш паре, даћу ти ја квиту… Ето нек ћато часом напише. (Неши). Дела, ћато, учини љубав нашем брату Жики!
НЕША: Хоћу, како не бих! (Седне за сто и спреми се да пише).
ЖИВАН (двоумећи): Ама не знам — хоће ли му то ваљати… Баш да си ти мени дао ону хартију…
НЕША (Живану): Свеједно је то, човече!… (Пупавцу). „Квита…“ на колико?
ПУПАВАЦ: На петнаест дуката.
НЕША (пише говорећи): „На петнаест дуката цесарских, које данас потпуно примих од Живана Кесерића из Каменице, као ресто дуга по облигацији…“ (Пупавцу). Кад ти је дао облигацију?
ПУПАВАЦ: Двадесет шестог октобра 1871. године…
НЕША (пише говорећи): „Године, која гласи на осамдесет дуката цесарских, које ми је дуговао речени Живан; зато му дајем ову квиту својеручно потписану, с тим да од горе поменутог Живана ништа више тражити немам, пошто смо се овим потпуно намирили односно горњег облигационог дуга. У… 21. априла 1873. године…“ Тако! (Даје перо Пупавцу). Дела, потпиши, газда Вуле! (Пупавац потпише. Неша Живану). А за бољу сигурност, брат-Живане, ево потписаћу се и ја као сведок. (Потпише се). Сад слободно можеш положити паре…
ЖИВАН (вади нерадо паре; Пупавцу): Ама ја бих баш волео да си ти мени дао оно писмено…
ПУПАВАЦ (љубазно): Па даћу ти, брате слатки, чим одем у Каменицу. Сврати код мене горе у дућан…
ЖИВАН (махне главом): Е ’ајде де, нек му буде и тако… (Даје паре, Пупавац, грабежљиво пребраја). Оно, знаш, газда Вуле, ја ти не знам… Али Ранко ми ’вамо рече: „У реду је, вели, да ти врати твоју облигацију…“ Је ли добро?
ПУПАВАЦ (пребројавши): Добро је! Потпуно петнаест цесарских… Фала ти, Жико брате! Као да си ми поклонио… (Врло љубазно). Па и други пут, кад ти год затреба, ја ћу те послужити колико могу… (Даје му квиту; Живан је мете у јанџик). Ето бог и душа, да имам — сад бих ти дао, ако хоћеш, и сто дуката…
ЖИВАН: Ва́ла ти, газда Вуле, ко̂ брату! Али не дао бог да ја више узајимам!… (Полазећи Неши). Молим те, гледај да ми се оно већ једном пресуди! (Обојици). А сад у здравље и збогом остајте! (Оде).