Слика 3, Сцена 1: СМИЉА и СТАНА
СМИЉА (полако и поверљиво): Милка је, кумо, већ и онако ту с Драгом, па гледај, молим те, да је искушаш онако издалека.
СТАНА (полако њој): Не треба ту много кушати, кумо. Ласно је то познати из две речи, само ако јој је момак у вољи.
СМИЉА: Ја бих рекла да јест. (Поверљиво). Видиш, кумо, мени је најтеже изићи на крај с мојим Сретеном. Њу су већ искали толики просиоци одавде из вароши; али он не да ни поменути… сваком нађе некаку ма́ну. Знаш ти њега — какав је…
СТАНА (радознало): А Ранко му се, велиш, допао?
СМИЉА: Не знаш — како га је заволео! Учинио би за њега што год хоћеш. (Врло поверљиво). Ето малочас, баш кад пођох овамо, узајмио му је петнаест дуката, на прву реч; а ти знаш да Сретен не да никоме ни паре у зајам!
СТАНА (чисто зачуђено). Е, богами, то је много од кума Сретена!
СМИЉА: Ранко му само наговести како се забринуо где ће наћи петнаест дуката да даде своме брату Живану из Каменице, да измири неки дуг, — а Сретен одмах кесу из џепа, па њему: „Ево, учо брате, даћу ти ја!“ Зачудих се шта му би. После велим у себи: „О, кад он њему чак и новац узајмљује, онда му неће ништа одрећи!“
СТАНА: Право велиш — и неће!
СМИЉА: Зато баш и дођох, кумо, да те замолим да Милку мало искушаш. Девојка је на удају, па нека се удоми — кад већ једном и то мора бити. Ранко је добра прилика. Он има и нешто баштине тамо у Каменици. Истина, још се није оделио од брата, али тек није без ичега… (Полазећи, врло поверљиво). Међу нама буди речено — и ја бих волела да ми та девојка оде из куће. Знаш и сама како је — кад ти није дете рођено, своје… Па онда, кумо, она ти је мало самовољна, језична, хоће да одговара… ја опет не могу то да трпим Било ти је од ово четири године, откако сам дошла у Сретенову кућу, доста једа и свађе измеђ’ нас… Сад сам већ дигла руке — нек чини шта хоће… Ваљда ће ми се и она скоро скинути с врата… Збогом, кумо, па дођи који пут. (Оде).
СТАНА (за њом). Збогом пошла, кумо!