Слика 5, Сцена 2: ПРЕЂАШЊИ, ВУЛЕ, РАНКО и ЖИВАН
ПЕТКО (видевши их зловољне): Шта је, Вуле? Шта је, учо? Што сте тако кисели, брате?
ВУЛЕ (седајући за леви сто): Ништа, господине! (Ранку и Живану). Седите да попијемо барем штогод. (Они седају; он Петку). Сад стигосмо из Каменице…
ПЕТКО: Били сте ваљда код брат-Живана, је ли?
ВУЛЕ: Јест… (Драгићу): Дај нам по једно послужење… (Петку). Опет смо тражили ону проклету квиту.
ПЕТКО: Па е да, брате — нађосте ли?
РАНКО: Нигде, господине! Целу смо кућу претресли, па нема!…
ПЕТКО (Живану): Живане, јадан брате, што је ниси боље чувао — што? Што се закла, болан, брајко?
ЖИВАН (снуждено): Ама чувао сам, господине, бог је убио! Била ми је но́де у јанџику!… Видео је и Ранко и ’двокат… (Покаже на њих). Али ето нема је нигде! (Одмахне рукама. Драгић им донесе послужење).
ПЕТКО: Украли су ти је, брате, лопови — украли, јакако! (Драгић оде на лева врата).