Слика 1, Сцена 1: ДРАГА и МИЛКА
ДРАГА и МИЛКА (долазе на врата у зачељу).
ДРАГА (поверљиво, смејући се): Ноћас су нашли две!
МИЛКА (радознало, смејући се): Очију ти!… А где?
ДРАГА: Једну под његовим, а једну под њеним прозором.
МИЛКА: Зато ли је господин Петко онако љутит и набурен!
ДРАГА: Е?… А где си га видела?
МИЛКА: Па малочас — био је овамо код наше куће. Пита га тата шта му је; он се само мршти и вели: „Ништа, Срето, ништа!… Нешто ти одјутрос нисам добре воље — нисам, јакако!“
ДРАГА (смејући се): Да ми је знати како ли је сад Нери!… Она ће се жива изести од муке.
МИЛКА (радознало): А велиш — добро су нагрђени?
ДРАГА: Брука и покор!… На́на каже — досад се у овој вароши нису никад нашле такве пасквиле. Не зна се ко је горе накарађен: да ли господин Петко, да ли Нера!
МИЛКА: Баш волим што су ту торокушу мало ошинули!… (Радознало). А, богати, ко их потури?
ДРАГА: Ништа не знам!… На́на сумња мало на Нешу.
МИЛКА: На Нешу!… А што би он?…
ДРАГА: Чини ми се, нешто је киван на Неру, од неко доба… Барем тако вели на́на. Него хајде да је упитамо; може бити — чула је још штогод. (Оду брзо на лева врата, смејући се. Долази Неша. Носи под пазухом нека акта, две свешчице „зборника“, календар; у рукама дивит, песконицу, две-три различите држаље. Намргођен је и љутит).