Слика 9, Сцена 14: НЕША и ПРЕЂАШЊИ
НЕША: Ко нареди — с каквим правом, да се ја на правди бога узнемирујем?!… Чим сам ја дао повода да се моја канцеларија претреса?…
ПЕТКО (као да и није чуо Нешин протест): Аха! Ходи ти, проводаџијо, ходи!… Тебе — тебе ја тражим! (Покаже му концепт пасквиле). А ко ово „седи на ћепенку“ — ко, а? (Нера се комично намргоди и окрене главу).
НЕША (узбезекне се, па забашурује осмехнувши се): Та то је нека шала, господине!… Пробао сам да правим песме, тек онако шале ради…
ПЕТКО: Да правиш песме? Тек онако — шале ради, а? (Узме брзо квиту и покаже му). А каква је ово шала — каква, море, а?
НЕША (поражен): То… то… то… (Брзо се прибере). Откуд ту? То је неко подметнуо!
ПЕТКО: Питам ја тебе, — је ли ово твој рукопис! Је ли ово твој потпис, а?
НЕША (збуњено): Па… јест… мој је…
ВУЛЕ: Дакле — знао си да је овај човек (покаже Живана). исплатио свој дуг поштено? Знао си да му је дата и та квита, коју си ти својом руком написао и потписао се као сведок?
НЕША (збуњено): Та… оно… то јест…
РАНКО: Па како си онда смео заступати тог Пупавца, кад си знао да тражи по други пут наплату?
ВУЛЕ: А знао си ваљда и то да се за таки каишарлук иде под суд!
НЕША (збуњено): Ја га нисам заступао… Ја и не знам за ту парницу…
ЖИВАН (Неши): А што лажеш, болан, црн ти образ био! Та јеси ли једнако шушкао с њим, откако се почела она несретна парница? Та јеси ли двапут, ти исти, излазио у суд на рочиште место њега?!… (Петку, долазећи у ватру све више). Овај, господине, овај је мени кривљи — него и онај чивитар! Јес, бог и душа! Овај овде пресрео ме је преклане, ту насред чаршије, и салетио ме: „Оди ’вамо! И ја сам ’двокат! И ја знам законик!“ Па ти мени: „Дај положи за тужбу, сведоцима дангубу, суду таксу.“ Због овог овде ја сам се и задужио оном зеленашу! Ама молим те, господине, тако ти твоје деце — начини му нека га отерају на робију! Е начини му, закона ти!… Мислио сам — човек је поштен, а он терао варанцију са мном! Знаш ли ти, болан господине, да ја нисам смео од бруке казати све ни свом рођеном брату — како сам набелајисао с тим лолом ту! Он је мене две године варао и лагао као душмана! Он ми је узео толике паре, а да и не спомињем оно што је појео и попио у мојој кући, — сапрело га дабогда!…
ПЕТКО (Живану): И сапреће га, брате — сапрети, јакако! Срећа твоја, мој Живане, што ја ухватих ову квиту, а ти би, болан, платио насуво толике паре — платио, јакако!
ЖИВАН (Петку): А молим те — да ми неће суд опет тражити да платим?
ВУЛЕ и ПЕТКО: Неће, Живане! Неће!
ЖИВАН (радосно): Е хвала суду! (Вади из недара замотуљак с парама и враћа Ранку). На ти то! Хвала богу — сад ми не треба!
ПЕТКО (Пуји, показавши Нешу): Шта чекаш, Пујо? Гони, море, тог лолу у хапс! И оног Пупавца — чим га врате, затвори!… У хапс, Пујо, лопове, каишаре — у хапс, јакако! (Пуја отера Нешу. Петко светећи се). Аха! Тако њих зна помоћник Петко — тако, јакако!
ЖИВАН (радосно, светећи се): Охо, бог да прости!
— Завеса —