Слика 5, Сцена 6: ДРАГИЋ и ПРЕЂАШЊИ
ПУПАВАЦ (љубазно Драгићу): Молимо по једно послужење; али само штогод фино!
ДРАГИЋ (осмехне се): Сад, газда, сад! (Оде за келнерај).
ПУПАВАЦ (Неши, нестрпљиво): А, богати, јесте ли још што разговарали?
НЕША (брзо): О миразу? Дабоме! Па то је, брате, најглавније!
ПУПАВАЦ (као горе): Па?
НЕША (осврне се бајаги да не чује ко, па врло тихо). Две хиљаде и пет стотина!
ПУПАВАЦ (ђипи и усветли очима): Дуката?!
НЕША (као горе): Јест… Равно две хиљаде и пет стотина, осим спреме и накита. (Куцка га по рамену). То ћеш добити одмах, чим буде прстен — све готове паре!
ПУПАВАЦ (већ не зна шта да каже од радости): Ех, ћато, брате слатки, ти вредиш новаца! (Драгић доноси послужење, остави пред њих па оде за келнера! и намешта тамо нешта).
НЕША (за се): А од толике моје зараде не даш ми ни паре, лопове један!… (Гласно и бајаги поверљиво). Него знаш, газда Вуле, шта би сад било у реду?
ПУПАВАЦ (радознало): Шта, ћато роде? (Послужује се).
НЕША: Овде је обичај да се најпре пошље девојци какав дар… (Послужује се).
ПУПАВАЦ: А какав — на пример?
НЕША: Па то се гледа према прилици… Газдинска кућа, даје добар мираз; ту је већ ред да се и ђувегија покаже… Отприлике требало би да јој пошљеш какву иглу дијамантску за у косу, минђуше или тако што.
ПУПАВАЦ (чешка се иза врата): Хм, хм!… А колико ће то коштати?
НЕША: Е, богами, ту се не пита шта кошта! Обичај је — обичај. У таквим стварима не треба тврдичити.
ПУПАВАЦ: Право велиш, ћато… Па баш да јој пошљемо. Него знаш ли ти где би се то могло наћи?
НЕША: Знам, газда Вуле! Можемо отићи, ако хоћеш, сад одмах да купимо… (За се). Видео сам у трговини Калабиновој дијамантске минђуше и брош, исто као оне што их често носи Милка. И то је као наручено!
ПУПАВАЦ (који се дотле мало замислио). Само, ћато, да изберемо што фино. Кад је дар — нек је што финије!
НЕША: Море, зачудићеш се како је фино! (Устаје). Хајдемо!
ПУПАВАЦ (устаје): Хајдемо, ћато!… А како би се то њој послало? Би ли ваљало да јој однесемо ја и ти заједно?
НЕША: Аја! То неће ваљати… Ослони се ти само на мене. За такав посао треба поуздан пријатељ. Морамо радити кришом — онако испод руке. Морамо се добро чувати да ко не дозна, док ствар не буде свршена. (Поверљиво). Знаш, међу нама речено, навалили су многи просиоци, па… у таким приликама хоће људи да праве сплетке, хоће један другом да подметну ногу… Него ми ћемо то сад лепо узети па ћу јој ја са̂м одмах однети да се ко не сети… Ти можеш свратити после подне тамо код мене, па ћу ти казати шта је рекла и како је дар примљен. А може лако бити да ће и она доћи онде код своје кумице, па ћете се опет видети и боље упознати… (Полази).
ПУПАВАЦ (оставља паре за послужење па сто, полази): Е хајдмо, ћато!… Али само да изберемо што фино!
НЕША (за се): Видећеш, Пупавче, шта Неша зна!… (Гласно): Немај бриге, газда Вуле! Хајдмо само! (Оду).
— Завеса —