Слика 7, Сцена 1: ВУЛЕ, ПЕТКО и СРЕТЕН
ВУЛЕ, ПЕТКО и СРЕТЕН (излазе из десне собе).
ВУЛЕ: Тако, газда-Сретене! Послушај ти нас, па се нећеш кајати… Додуше, таке ствари не може човек прекршити као преко колена; али не треба ни оклевати — кад се нађе добра прилика…
СРЕТЕН (неодлучно): Оно, тако је… Али само да му није те проклете пресуде…
ПЕТКО: Ја не знам, брате, шта је теби — не знам, јакако!… Шта се тебе тиче парница његовога брата?
СРЕТЕН: Али, забога, господине, Ранко је још с њим у задрузи!
ВУЛЕ: Па ако је!… Живан ће ваљда скрпити откуд било новаца да плати тај врашки дуг… И Ранко ће му помоћи…
СРЕТЕН: Ама, људи, ја се тога баш и бојим!… Може се момак увалити у дуг да помогне своме брату, па ће после сам кубурити…
ПЕТКО: Их, ала си ти нека цепидлака — цепидлака, брате, јакако! Ти нећеш ваљда опремити своје дете без ичега?!
СРЕТЕН (зловољно): Без ичега неће бити, али ситница…
ВУЛЕ: Па ето — баш од те ситнице може Ранко одвојити те помоћи брату да се испетља из неприлике… Тако ће сачувати и своје и Живаново имање, да се не окрњи за прабога у бесцење… Је ли, господине Петко?
ПЕТКО: Јест, брате! Право велиш — право, јакако!
СРЕТЕН: То је све истина… Али опет опет…
ПЕТКО (љутнуто): Шта „Опет — опет“?! (Одсечно). Питам ја тебе, брате, је ли теби Милка пасторче, шга ли?
СРЕТЕН (раздражује се): Па ти знаш — шта ми је!
ПЕТКО (као горе): Јесам ли ја свакад био твој пријатељ — пријатељ, брате?
СРЕТЕН (хода раздражено; кратко): Јеси!
ПЕТКО: Јесам, јакако!… А да ли сам те кад навратио да учиниш што не ваља, брате?
СРЕТЕН (као горе): Ниси!
ПЕТКО: Нисам, јакако!… Онда ми јамачно верујеш?
СРЕТЕН: Као себи!
ПЕТКО: Као себи, јакако!… Па кад ми верујеш, а ти ме послушај — послушај, брате!… Подај девојку за тог момка — подај, јакако!
СРЕТЕН (готово да прекипи): Ух, ух! Опет то — те то!… Ама окани ме се, човече, кумим те богом!
ВУЛЕ: Газда Сретене!… Немој да се кајеш!
СРЕТЕН (плане): Е, то је сувише! Та ми се прошевина попе већ овде! (покаже прстом у теме). Нећу да чујем ништа више!
ПЕТКО (плане): Нећеш да чујеш?… Е, онда кидам с тобом — кидам, брате, јакако!
СРЕТЕН (корача љут): Па кидај — марим ја!
ВУЛЕ: Али чуј, човече!
СРЕТЕН (осече се): Нећу!… шта сте ме ту напали! Ако имате другог посла — добро; ако немате — збогом!
ПЕТКО (забезекнуто Вулу): А што смо ми луди да исправљамо криву Дрину! (Љутито). Хајдмо, Вуле! (Сретену). А ти иди до врага — до врага, брате, јакако! (Оде љутит с Вулом. У исти мах кад они изиђу, долази из леве собе Смиља брзо и мало зачуђена).