Слика 1, Сцена 2: НЕША, позније НЕРА
НЕША: Тако! Од данас Неша адвокатише на своју руку! (Тресне ствари на сто). Мисли Вуле — нахудио ми је! Охо, не боји се Неша! Уме и он терати парнице! (Куцка прстом у сто). Ту ћу наместити своју канцеларију — за неко време, док не отворим бољу. (Намешта по столу акта, дивит, књиге и остало, говорећи уза сваку ствар). Ово овде. Ово ту! А ово овамо!… Тако! (Хода). Мене истерати! (Смеши се усиљено). Мисли, марим ја! Навикао се Неша на то одмалена!… (Публици). Ето, кад сам био још ђачић у трећој гимназији, прозове ме катикета да говорим лексију. „Како гласи десета заповед?“ Мени ђаво не да мира него одговорим: „Не пожелај жени искрењаго твојего, ни раба јего, ни вола јего, ни рабаџију јего“… Катикета скочи као смушен па ме тужи управитељу. Мене на испит, па истерај „на свагда из свију завода̂“ — што сам „хулио веру“. Ја онда не имаднем куд него одем на Уб, те се некако протурим у општину. Постанем практикант и добијем педесет талира плате. После моли се, моли — те једва добијем практикантско место у шабачком окружном суду. Одреде ме у аркиву да склапам фасцикуле. Аркивар беше неки Јоца писар, на моју пакост — грбав; имађаше, сиромах, коњштак! Једанпут, кад се пустисмо из канцеларије, мени ђаво не даде с миром него покажем прстом Јоцину грбу и шанем друговима: „Ено га однесе на леђима фасцикулу!“ Он то дочу па ме тужи. Мене на одговор што сам „опорочавао претпостављеног“, па — напоље!… Ја онда — куд ћу и шта ћу — дођем овамо и станем за писара код тога адвоката Вула. Две године преписивао сам му тужбе и апелате… без погрешке, без једне крмаче! (Јетко). Па ипак ме отера — сад, малочас!… (Приђе столу и разгледа ствари). О, баш ми сиромашно изгледа канцеларија! Да ми је барем још каква књига. (Разгледа по соби и смотри књиге за огледалом). Гле, ево овде! (Узима и загледа). „Сановник с рождаником и трепетником“. Дај амо и „Сановник“ — нек је више. (Меће на сто и загледа редом остале књиге). „Пророчица“… „Мађионичар“… „Лабиринт женског лукавства“… „Дете растављених, роман по енглеском“… Врло добро! Види се да има у кући писменог женскиња! Дај и то „Дете“ овамо… не иште хлеба — нек је више!… Али опет је мало! (Разгледа по соби, сети се). Ха, сад знам! Видео сам горе на тавану два тевтера мога покојног тече; записивао је у њих вересију — док је био жив и држао бакалницу. Они ће, таман како ваља, попунити овај сто… Дај амо и тевтере! (Оде брзо на лева врата. Мала пауза. Долази Нера на врата у зачељу; изгледа љутита; осврће се узнемирено по соби).
НЕРА: Гле, па нема га! Вуле ми рече да га је јутрос отерао и да ћу га јамачно наћи овде… Е чудна несретника, боже мој! Он мене да обрука! Мене да метне у пасквилу!… (враћа се Неша с два велика тевтера).
НЕША (не видећи Неру меће тевтере на сто): Тако! Сад је већ налик на канцеларију.
НЕРА (уздржавајући се): А је ли ти, море, Нешо!…
НЕША (тргне се, мало зачуђен): Шта? Гле! А откуд ти ту?
НЕРА: Зар ти никог не нађе да обрукаш него мене, а?
НЕША (бајаги не разуме): Ја?… Бог с тобом, Неро!
НЕРА: Немој се ту ишчуђавати, немој! Бајаги не знаш… (Тргне љутито из шпага хартију и пружи му под нос). А ова пасквила што се ноћас нашла под мојим прозором? Зар сам то заслужила од тебе?
НЕША (тобож зачуди се): Пасквила?… (Узме хартију). Под твојим прозором… ноћас се нашла! Ништа не знам! (Гледа хартију, за се). Мораћу одсад боље извртати рукопис! (Гласно, смешећи се). Шта је теби, Неро! Ово ја нисам писао!
НЕРА: Бајаги то није твој рукопис!
НЕША: Какав рукопис! (Узме једну хартију са стола). Ово је мој рукопис! (Подноси јој обе хартије да види). Видиш ли да није нимало налик.
НЕРА (у сумњи): Та видим… Заиста — сасвим друга рука овде, а друга овде…
НЕША (оставља хартију на сто): Ето! Само ме бедиш за прабога! (Смешећи се). А откуд теби ова пасквила? Јеси ли је ти нашла?
НЕРА: Дао ми је малочас господин Петко. (Неша се мало намргоди). Нашла се једна и под његовим прозором; ено је у његовом џепу. И ону ми је показивао. Он вели — нико их други није потурио него ти!
НЕША (љутито): Господин Петко лаже!… (С прекором). И ти, Неро, тако! Верујеш њему више него мени? Ваљда ти је Петко пречи него ја?… (Заједљиво). Дабоме! Он је господин помоћник… а Неша — голавер, адвокатски писарчић, а од јутрос није ни то!
НЕРА (брзо): Нешо, немој ме вређати! Забога, шта је теби криво ако с човеком проговорим кашто коју реч?!…
НЕША (заједљиво): „Проговориш кашто коју реч…“ А овамо трчкараш сваки час његовој кући… О, већ сва варош зна…
НЕРА (брзо): Нешо, немој ме вређати!… Нека варош зна шта хоће, а ја знам — што знам!… Ти грешиш душу, Нешо, ако мислиш штогод!… Ја знам да си изишао од адвоката Вула; знам да ћеш одсад адвокатисати на своју руку… Он ми је казао. Да ти, не дај боже, нестане ове Стане, твоје тетке, ја бих ти драге воље одвојила једну собу у мојој кући да наместиш канцеларију… Ја сам тебе свакад пазила и пазим као својту, а ти ме кориш — да ми је неко други пречи него ти! То ми је баш криво, Нешо!
НЕША: Ако ћемо право, Неро, заслужила си да те корим!… Од неко доба окупила си уза сваку реч: „Петко, Петко, господин Петко…“ већ не избијаш из уста тога господина Петка!
НЕРА: Е, ђаво га однео и кад је дошао овамо!… Ето дајем ти тврду реч да му више нећу ни бога назвати!… (Намерно окреће разговор). А, богати, зашто ниси више писар код адвоката Вула?
НЕША (намргоди се мало): Зато што не могу више да се слажем с тим човеком.
НЕРА (смешећи се): Ама да не буду ту криве ноћашње пасквиле?
НЕША: Опет ти? Шта је теби? Какве пасквиле?
НЕРА: Жив ти ко ти најмилији, право ми кажи, јеси ли их ти писао?
НЕША: Нисам, Неро, тако ми свега на свету.
НЕРА: Ама и ја не верујем… Али господин Петко каже…
НЕША (намргоди се): Лаже!… Лаже господин Петко!…
НЕРА: Ама каже и адвокат Вуле…
НЕША: И он лаже!
НЕРА (слегне раменима): Онда мора да су обојица нешто кивни на те… Мени је мило кад ти ниси… (Полазећи). А ваљда ће се ухватити ко је… Збогом остај, Нешо! Ваља ми похитати кући. Имам ти триста послова. (На вратима). Кад доспеш, сврати на каву! (Оде за њом и Неша да је испрати. Долазе Вуле и Стана).