Слика 5, Сцена 5: НЕША, па ПУПАВАЦ
НЕША: Аха, нећемо више тако, Пупавче! Не да се Неша лагати ни вући за нос! Наплатио сам му толику грдну вересију. Уговорили смо да петнаест од сто буде мени за труд. (Чисто кроза зубе). Није ми дао готово ништа! Свега три-четири дуката, као слепцу, а требало би да ми да и тридесет!… (Хода). Кад му год заиштем, пренемаже се: „Немам, ћато брате, при себи! Даћу ти, не бој се! Дао бих ти и сад, али ето није се трефило код мене новаца!…“ Тако ми рече и јутрос — кад стигосмо овамо из Каменице и кад му заисках. (Хода љутито). Више му нећу заискати! Али ћу и ја окренути други лист као што је он окренуо још онда кад ме је оставио без ручка. (Поћути мало). Ја сам њему и сувише учинио. Да мене није било — не би могао ни од Живана узети толике паре. (Смеши се пакосно). Лопов један! Не сећа се сад како је усветлио очима кад сам га уверио да Живан нема његове квите, и да може по други пут наплатити од њега осамдесет дуката! Једва је дочекао да поведе парницу, у којој сам му ја највише помагао! Мени је бајаги обећао дати половину, па ми ни од тога није још дао ни паре!… (Претећи). О, чекај, Пупавче! Одсад ће и Неша гледати себе и своју корист. Нема више атера ни пријатељства! Хоћу ја да наплатим све, па и онај ручак! Ти ниси мени више ни пријатељ ни познаник, него најобичнији чивитар, најпростији Пупавац! Показаћу ја теби шта знам!… (Мисли). Него како бих ја то њему најзгодније и, што он рекне, „најфиније“ подвалио?… (Сети се). Ха, знам како! (Смешећи се). Он се пре два месеца разортачио са својим ортаком. Оставио је радњу, па се шета помало из Каменице у варош и натраг; још прикупља вересију и подужице. Мене је од неколико дана живо салетео да му будем проводаџија за моју кумицу Милку. Хоће човек да се жени. Нада се јамачно великом миразу! (Смеје се). Ја да му будем проводаџија! Но лепо би ме дочекао кум Сретен! Пупавац и не зна да ја одавно не смем Сретену ни на очи изићи… (Хода и размишља). Хм, хм! Готово ће бити и најзгодније и „најфиније“ да отпочнем подвалу том прошевином… (Смеје се). Напослетку, што не бих пробао? Ако тиме не могнем ништа учинити — остаје ми у резерви она квита… Могу после и њом покушати штогод… (Замисли се мало. Долази Пупавац на врата у зачељу).
ПУПАВАЦ: Добро јутро, ћато брате!
НЕША (осврне се): Гле, газда Вуле!… (Чини се љубазан). Ја баш мислим о теби, а ти на врата… (Седа за десни сто). Дела седи! (За се). Дошао је као наручен!
ПУПАВАЦ (седајући). А јеси ли, ћато, одавно овде?
НЕША: Мало пре… (Поверљиво и лукаво). Баш сам мислио где ћу те наћи… Имам да ти кажем неку новост…
ПУПАВАЦ (радознало). Новост!… А је ли што добро, ћато брате?
НЕША (као горе): Врло добро!… Ја сам, знаш, питао оно — за моју кумицу.
ПУПАВАЦ (врло радознало): Бога ти! Зар си већ почео?
НЕША: Дабоме! Море, кад се ја чега прихватим — то иде!
ПУПАВАЦ (нестрпљиво): Па?
НЕША (полако и поверљиво): Девојка пристаје!
ПУПАВАЦ (одскочи од столице као да га је нешто боцнуло). Збиља?!
НЕША: Ја ти кажем.
ПУПАВАЦ (радознало): Шта вели, вере ти?
НЕША (за се): Аха, биће добра удица! (Гласно). Море, прођи се!… Истина, отац и мати као хтедоше да се устежу… Знаш, хвала богу, стари људи, па се држе старих адета. (Поверљиво). Али она њима: „Вула, за Вула хоћу — ни за ког другог!…“ Е, знаш ли, газда Вуле, да је сва блажена — што носиш чакшире и фес!
ПУПАВАЦ (смеши се, чисто застиђен): А зар тако воли ово одело?
НЕША: Гине, море; хеј, гине! Капутлију ни да погледа… Вели, изгледају јој некако — као куси петлови!
ПУПАВАЦ (као горе). Враг девојка!… (Куца у сто). Механџија!… (Долази у исти мах Драгић слева).