Слика 6, Сцена 12: ПУПАВАЦ и НЕША
НЕША (куцка га лако по рамену): Па, газда Вуле, шта велиш, а?
ПУПАВАЦ (радостан): Дивна, фина девојка! Него што ли оде, ћато?
НЕША (полако): Девојка се, знаш, још и стиди, док се боље не упознате…
ПУПАВАЦ (смешећи се): И ја, ћато брате, равним начином… док се само још боље упознам… (Махне главом). Боже мој, што ти је судбина!
НЕША (лукаво): Како, газда Вуле?
ПУПАВАЦ (смеши се, још мало збуњен). Може бити, ћато, смејаћеш ми се; али баш хоћу да ти кажем…
НЕША (бајаги радознало): Да чујем, газда Вуле!
ПУПАВАЦ (као горе): Видиш, ћато брате, кад сам се разортачио с мојим ортаком, баш ону ноћ… сним ти ја, а на тавану изнад мене — као спавам ти у дућану на тезги, па као потрбушке, бог с нама!… Еле на тавану изнад мене пише велико „25…“
НЕША (као зачуди се): Двадесет и пет!
ПУПАВАЦ (мало прибранији од забуне): Јест, ћато брате, као да сад гледам! Крупне некакве цифре, преко целог тавана, а црвене као крв — па чисто дошле модре колико су црвене… Кажем сутрадан онде општинском ћати; а он ти, брате, има неки фини сановник — те ми све лепо протолкова…
НЕША (бајаги радознало): Деде, молим те, да чујем — хоће ли бити што и ја мислим!
ПУПАВАЦ (још прибранији): Еле он ти мени протолкова: „Црвено значи и радост а и нешто брзо. Или за 25 сахати или за 25 дана — наћи ћеш, вели, девојку с двадесет и пет стотина мираза…“
НЕША (брзо): Е гле, молим те! Баш сам то и ја помислио!
ПУПАВАЦ (смеши се): И за дивно чудо, ћато, све ми се тај сан врзе по памети! Па да видиш, и онако ми некако излази. Кад год дођем овде у чаршију, учиним трошка на дан по двадесет и пет гроша.
НЕША (махне главом): Хм, богами, ту има неко пресказање!… (Бајаги мисли). Јест! Двадесет и пет стотина мираза… А збиља! Па девојка се родила на Благовести — 25 марта!
ПУПАВАЦ (зачуди се): Е видиш, молим те, још и то да се трефи!
НЕША: А колико је теби година, газда Вуле?
ПУПАВАЦ: Пре два месеца навршио сам равно двадесет и пет.
НЕША (зачуди се бајаги): Та не може бити!… Чудновато!… (Смеши се лукаво). Е, Вуле брате, ја ти завидим! Ти си баш сретан човек!… Наћи тако добру прилику, толики мираз, па чак и пресказање!…
ПУПАВАЦ (смеши се): Ех, ех!… судбина, ћато брате!… (Полако, осврнувши се). Него, шта ти велиш, би ли ми могли учинити и мало прошевине и прстена?
НЕША (полако и лукаво): Претрпи се још који дан! (Меће прст на уста). Али ником ни речи! (Бајаги поверљиво). Треба то радити, човече, вешто — фино! (Осврће се, па полако). Хајде ти, газда Вуле, сад доле у механу; сад ћу и ја за тобом, па ћемо се већ договорити и о прошевини и о свему… Знаш, хоћу мало да останем… (Смешећи се). Она је још ту! Па ће јамачно бити каквог поздравља.
ПУПАВАЦ (сав блажен): Ех, ех! Одох ја! Похитај, ћато!… (Оде радостан).
НЕША (трља руке задовољно): Аха! Све иде да не може боље бити! (Вади из џепа кутију с минђушама и брошем, загледа и смеши се). Чисто злато и дијамант! Вреди више од тридесет дуката. (Меће опет у џеп). Ово ће Неша колико до мрака вратити Калаби. Казаћу да се Пупавац попишманио. И онако смо погодили да му вратимо — ако се не допадне накит. Оних тридесет дуката узећу да се, барем колико-толико, наплатим за своју зараду… Моја кумица Милка има исте оваке минђуше и брош. Лако ми је уверити Пупавца, да је, бајаги, примила његов дар… (Хода и мисли). Да ми је какогод да га опијем — онда би тек било пара као плеве. Веома је издашан у пићу; али се чува угурсуз, тешко га навратити!… Знам како ћу! Рећи ћу му да девојка воли видети онако весела човека, е да га тако наведем. Удесићемо пијанку ту доле пред механом, преко пута, сутра — и онако је недеља… Дивна мисао! (Смеје се). Чекај, Пупавче, још ти имаш мени да плаћаш! (Оде. Мала пауза. Долазе слева Драга и Милка).