Слика 3, Сцена 2: СТАНА, па МИЛКА и ДРАГА
СТАНА (смејући се): Како се ова моја кума стара о својој пасторци!… Милка самовољна и језична! Та ја не верујем да би се у целој овој вароши нашла још која девојка онако питоме и добре нарави… Бајаги нико се неће сетити зашто хоће да је испрати час пре из куће! Кум Сретен — човек већ у годинама; кума Смиља млада, лепа, па… дабоме, Милка јој је на сметњи!… (Смеје се и маше главом. Долазе споља Милка и Драга). Аха, кумице, где си ми ти?
МИЛКА (весело): Ево ме, кумо!… Молим те, брани ме! Ова Драга дира ме једнако! (Драга се смеје).
СТАНА: А што, кумице?
МИЛКА: Па каже да је господин Ранко као и други момци… није ништа особито… А то, кумо, није истина!
ДРАГА: Е дабоме! Нема ваљда звезду на челу!
СТАНА (Драги): Де ти, враже, де!… (Милки). Не слушај ти њу, кумице! Она говори тако од ђаволства… (Намерно). Богами, Ранко је баш ваљан, леп момак…
МИЛКА (брзо Драги): Ето! Чујеш?… (Драга се смеје враголасто).
СТАНА (за се): Воли га, обешеница!
МИЛКА (Стани): Па и Смиља га много хвали, кумо… а отац — прођи се!
СТАНА: Ко не би хвалио честита човека!
МИЛКА (брзо Драги): Ето, ето! Чујеш? (Драга се смеши).
СТАНА (навлаш): Ама шта је то тамо код вас, кумице? Мени се чини, тебе кума Смиља од неко доба добро пази, је ли?
МИЛКА (весело): О, кумо, она ти је сасвим променила ћуд! Кад се сетим како ме је пре кињила — ух, да бог сачува и мога душмана! А сад… ни она жена, ни дај боже!
СТАНА (за се). Знам, знам!… (Гласно, смешећи се). А откад то?
МИЛКА: Па има тако два месеца… Отприлике — откако се господин Ранко упознао с нама и почео долазити нашој кући…
ДРАГА (враголасто): А долази чешће, а?
МИЛКА (наивно): Долази готово сваки дан… Био је и отоич… А што питаш?
ДРАГА: Ништа — ништа!… Слободно је питати. (Смешећи се враголасто). Кума Смиља променила ћуд. Хм! Ко зна шта још може бити.
СТАНА (Драги): Ама ти, ђаволе!
МИЛКА (Драги): Шта ће бити? Неће се ваљда свет преврнути!
ДРАГА: То неће… али може бити сватова.
СТАНА: Драга!
МИЛКА: Сватова?… А чијих?
ДРАГА: Па твојих…
МИЛКА: Немој, Драга, да ме љутиш! (Драга се смеје).
СТАНА: Па ако и буде — зар је то нешто ружно? Лепо ћемо се провеселити… поиграти… (Погледа Милку).
МИЛКА (наивно): Ама, богами, кумо, није човек још ни речи споменуо!
СТАНА (смешећи се): Па ако није… он може споменути… (Долази Нера журно).