Слика 9, Сцена 1: РАНКО и ЖИВАН
РАНКО (излази са Живаном из леве собе, полако): Ти мораш платити осамдесет, је ли?
ЖИВАН: Равно осамдесет… А ваља да ће бити још што за таксу суду…
РАНКО (даје му замотуљак): Ево теби осамдесет дуката, па отиди одмах после ручка ту у начелство — те положи…
ЖИВАН (узима): А зар нећу однети горе — нашем капетану?
РАНКО: Нећеш… Пресуда је ту у начелству. Капетану још није послата… Казаћеш — нек те пријаве помоћнику. Подај њему паре у руке… Он ће ти већ казати, ако устреба још штогод, па ћемо и то искусурати.
ЖИВАН (оставља замотуљак у недра): Е бог ти дао, брате! Вала, чини ми се… свануло ми је — ето ти!
РАНКО: Море, захвали ти твом новом пријатељу, а мом тасту Срети! Малочас тамо (поквасе у собу лево). опази да си веома невесео и карли, па ме изазва насамо и сам ми то даде, да скинеш бригу с врата… (Саветујући). Чувај се одсад, као живе ватре, да те опет не докопа какав зеленаш у руке! Боље ти је да немаш соли у кући него да се и једну пару задужиш тим лоповима.
ЖИВАН (весео): Никад, брате, ни довека! Море, кад ја само отарасих ову беду с врата; одјако се, бе̏ли, неће нико пова́лити да је задужио Живана из Каменице… (Долазе Вуле и Сретен из леве собе).