Слика 6, Сцена 13: МИЛКА и ДРАГА
ОБЕ: Гле, отишли су!
МИЛКА: Чујеш, Драга! Баш се љутим на Нешу шта је окупио говорити онако пред тим сметењаком!
ДРАГА: И ја се, сестро, зачудих! Бајаги човек хвали Ранка, као да је неком стало — хоће ли га он похвалити или покудити.
МИЛКА (као сети се): Боже! Ала сам ја луда! Заговорила се ваздан овде с тобом, а заборавила да морам ићи кући! (Жури се да пође).
ДРАГА (задржава је): Богами, нећеш! Мораш поседети још мало!
МИЛКА: Ама тражиће ме тата или Смиља. (Хоће да оде).
ДРАГА (стане пред њу и задржи је): Или господин Ранко? (Смеје се враголасто). Мислиш, ја не знам! Близу је четири сахата. Он обично у ово доба сврати на разговор и кафу… (Задржава је). Е баш ти не дам да идеш! Хоћу да се разговараш ту са мном!
МИЛКА (журећи се): Молим те, Драга, пусти ме! (Хоће да прође).
ДРАГА (стаје пред њу): Напослетку пустићу те, ако ми нешто учиниш…
МИЛКА (као горе): Што год рекнеш, само ме пусти да идем!
ДРАГА (као горе): Отићи нећеш док ми не отпеваш ону песму… Ти знаш да ја волим песме, а особито ону — што си певала прекјуче кад сам била код тебе… (Смеши се враголасто). Нека нова песма… Јамачно си је научила од…
МИЛКА (запушава јој уста): Пст! Испеваћу ти, само ћути и пусти ме да идем! (Пође мало напред и пева).
Три су сеје збор збориле
шта би која најволела.
На ведрој, тихој ноћи,
на јасној месечини.
Камен мосте, не њихај се!
Драго моје, не надај се
не даду, леле, мене за тебе!
Најстарија говорила
„Ја бих благо најволела.“
На ведрој, тихој ноћи,
на јасној месечини.
Камен мосте, не њихај се!
Драго моје, не надај се
не даду, леле, мене за тебе!
Средња сеја говорила
„Ја бих руно најволела.“
На ведрој, тихој ноћи,
на јасној месечини.
Камен мосте, не њихај се!
Драго моје, не надај се
не даду, леле, мене за тебе!
Најмлађа је говорила
„Ја бих драго најволела.“
На ведрој, тихој ноћи,
на јасној месечини.
Драго моје, надај ми се
дадоше, море, мене за тебе!
(Узму се обе за руке и весело оду на врата у зачељу).
— Завеса —