Слика 6, Сцена 7: СМИЉА и НЕРА
НЕРА (изиђе слева са Смиљом, осврне се да не чује ко, па полако и поверљиво): Ја ти кажем! Та би ствар била већ давно свршена да ту није нешто друго!
СМИЉА (полако и радознало). Шта би друго било?! Сретен се почео устезати због оне парнице, јер је Ранко још у задрузи с братом… То је све!
НЕРА (маше главом тако да се готово сва љуља): Е, моја Смиљо! Међер ти ништа не знаш! (Врло поверљиво). Ја ти кажем — свему је крива ова Стана… Истина, кума ти је, али што јест — јест. Ево моје главе ако ту не буде њених враџбина и чи́ни̂!
СМИЉА (зачуђено): Каквих чи́ни̂, бог с тобом!
НЕРА: Зар ти то не знаш?… Па Стана држи сигурно, као у воску, да ће удати њену Драгу за господина Ранка.
СМИЉА: Одиста велиш?
НЕРА: Ја ти кажем… Она се само пред тобом чини невешта, да се ти не би сетила. Немој да ти буде криво, кума ти је; али што јест — јест… Она је одавно ударила у чи̂ни. Ја сам својим очима видела како је на Ивањдан, пре сунца, обесила венац Ранку на прозор. А знаш ли ти шта је било у том венцу? Мислиш — ивањско цвеће? Боже сачувај!… (Поверљиво). Све са̂м срцепуц и околоче̂п!
СМИЉА (чудећи се): Не може бити!
НЕРА: Ја ти кажем!… (Смешећи се). Та забога њезина Драга носи једнако уза се крило слепога миша, пробушено вретеном!
СМИЉА (као горе): Жено, помакни се с тог места!
НЕРА: Ја ти кажем!… Немој да ти буде криво, кума ти је; али што јест — јест! Та сорта живи о самим враџбинама и чинима. Ено она њена сестра, она распуштеница, залуди онако красна човека! Шта ти није чинила! И купала се усред поноћи, у глуво доба, на омаји под Голубовом воденицом, и давала му да једе све неке шупље колачиће… После се растави с њим; али му учини те се човек пропи, као нико његов!
СМИЉА: Знам! Сад сиромах не ваља ви богу ни људма!
НЕРА (маше главом): Е, тешко њему!… (Врло поверљиво). Па тако и Стана мисли да усрећи кћер чинима… (Смеје се). Волела бих него богзна шта, кад би јој се то какогод измакло! Ћути — ево је! (Долази Стана слева и доноси три кафе на послужавнику).