Слика 7, Сцена 6: МИЛКА па ДРАГА
МИЛКА: Зато ли је он онако изгледао! Мишљах — киша ће му ударити с чела, тако се намргодио и набурио!… (Имитира Ранка). „Последњи пут прелазим ваш праг. Љутим се на цео свет. Тражићу премештај. Идем одавде!…“ (Смеје се). А кад му Смиља пришану на уво — он ти се на један мах разведри и оде радостан… не умеде љуцки ни да се рукује са мном! (Купање на вратима). Ко је то? (Виче). Слободно!
ДРАГА (одшкрине врата): Аха, ту ли си ти? (Улази смешећи се и пружа јој руку). Е па сретно, сретно!
МИЛКА (бајаги крије): Шта сретно?
ДРАГА (смеши се враголасто): Ех! Знамо ми већ!… Сретан ти младожења!
МИЛКА (као горе): Какав младожења!
ДРАГА (као горе): Па господин Ранко! Сутра ће бити и прошевина… Сад баш каза кума Смиља овамо на сокаку… Е, честитам, честитам! (Рукује се с њом). Ала ће се моја на́на обрадовати — док чује! Хајдмо, ако хоћеш, заједно сад одмах да јој кажемо.
МИЛКА: Немој сад!… Доћи ћу ја тамо после подне…
ДРАГА (полазећи): Али зацело дођи! Наљутићу се ако не дођеш… Збогом! (Задиркујући враголасто). Па ти ћеш ми се сад поневидити! Нећеш ваљда нас сиротињу ни погледати… Забога — госпођа учитељка! (Врати се па бајаги оштро). А је ли ти, море, зар се тако држи реч?
МИЛКА (мало зачуђено): Каква реч?
ДРАГА: Јутрос си ми обећала да ћеш ми отпевати ону песму… Та оно, знаш већ: „Слатко је винце…“
МИЛКА (одбијајући): Ама није оно девојачка песма…
ДРАГА (салећући): Свеједно! Свака је песма девојачка кад је лепа…
МИЛКА (изговарајући се): Други пут!… Сад ми се нешто не пева…
ДРАГА (враголасто): Гле ти ње!… А кад ће ти се певати — ако неће сад… Хајде, хајде — па да и ја идем кући… (Задиркујући). О, да сам ја сад на твом месту, та певала бих — да се сав комшилук разбегне! (Смеје се).
МИЛКА (смејући се): Баш си ти, Драга, права напаст! (Пође напред и пева).
Слатко је винце што тугу гаси,
ал је слађе моје злато, јер живот краси!
Пиј ми се, винце,
док си ми рујна!
Љуби ми се, чедо моје,
док си ми младо!
Пиленце малено,
гугуленце татино!
Хеј, ђиди, бела, румена!
хеј, ђиди, танка, висока!
Хеј, душо, лане, погледај на ме,
па да пијем и да певам до зоре саме!
Пиј ми се, винце,
док си ми рујно!
Љуби ми се, чедо моје,
док си ми младо!
Пиленце малено,
гугуленце татино!
Хеј, ђиди, бела, румена!
хеј, ђиди, танка, висока!
(Драга оде, смејући се од срца, на врата у зачељу. Милка одлази весела у леву собу).
— Завеса —