Слика 9, Сцена 13: ПУЈА и ПРЕЂАШЊИ
ПЕТКО: Шта је то, Пујо?
ПУЈА: Ово послао господин Мића писар. Нашао и покупио тамо код Неше Зеленбаћа. (Даје му).
ПЕТКО (брзо): Аха! Дај — дај!… Причекни мало, Пујо, причекни… (Разгледа хартије. Сви гости гледе радознало). Ово није ништа!… И ово није… (Загледавши једну хартију). Ао! (Чита полугласно). „Седи… (накашља се и погледа комично Неру). на ћепенку, прстом прети…“ (плане). Ао, лола, нитков! Његов концепт! (Граја напољу још даље; Петко Вулу). Ти познајеш боље, Вуле! Је ли ово његов рукопис? (Покаже му хартију).
ВУЛЕ (приђе и загледа): Јест!… Његов је концепт!
ПЕТКО (кипећи од љутине). Аха, чекај, Нешо! Чекај, лоло, чекај! Сад ћемо се ми рачунати — рачунати, јакако! (Оставља ту хартију на страну, па брзо разгледа остале). Гле! Ево нешто и у бележници! (Брзо извади из бележнице Пупавчеву квиту и чита:) „Квита на петнаест дуката које данас примих од Живана Кесерића…“
РАНКО и ВУЛЕ (притрче): То је квита! (Загледе). Јест! Ао, лопов један!
ЖИВАН (који је притрчао с њима, зачуђено): Ама одиста? Откуд ту?
ПЕТКО (Живану): Видиш ли, болан брајко! Кажем ја теби да су ти је украли — украли лопови, јакако!… (Пуји). Трчи, Пујо, трчи! Одмах ми врати тог Пупавца! (Упадне Неша љут и раздражен). Аха, чекни, Пујо, чекни мало! (Пуја застане). Иди ти, Видаче, врати оног лолу! (Видак оде брзо).