Слика 9, Сцена 4: ПУПОВАЦ и ПРЕЂАШЊИ
ЖИВАН (намргођен): Нуто јако! А шта ће овај во́де?
РАНКО (зачуђено): Не знам!… Откуд он сад?
ДРАГА и МИЛКА (зачуђено): Пупавац!
СРЕТЕН (Пупавцу): Кога тражиш, брате?
ПУПАВАЦ: Молимо — шта је ово?… (Покаже руком на цео збор).
СРЕТЕН: Па моји гости и пријатељи.
ПУПАВАЦ (једва се уздржава): А шта значи ово, молимо, а?
СРЕТЕН: Значи, брате, да се моја кћер (покаже Милку). испросила за оног момка тамо (покаже Ранка). Него шта ти тражиш овде, а?
ПУПАВАЦ (прекипљује): Како је то смело бити?
СВИ (полугласно): Шта!… Шта?!
ПУПАВАЦ (плане): Како је то смело бити, питамо ми?!… (Покаже Милку). Ова је девојка мени насочена!…
СРЕТЕН (забезекнуто гостима): Овај је луд!
СВИ (полугласно): Луд! Луд!
ЖЕНСКИЊЕ: Бог с нама! (Неке се прекрсте).
ПУПАВАЦ: Ја сам дао толико обележје, а она се проси за другога! Мене нико, што се тиче, и не пита. Нико ми, равним начином, и не каже… Не бих ни знао — да ми сад случајно не казаше ту пред кућом… (Сретену). Каква су то посла, молимо?… (Показује на Милку). Ено мога обележја! Оне минђуше, онај брош, оно либаде — све сам то ја купио фино за моје паре!
СРЕТЕН (зачуђено): Шта, шта!… (Гостима). Та овај ће још рећи — да му је она и кћер!
ПУПАВАЦ: Јест!… За моје паре — све сам то купио. Купио сам и тепелук… Камо тепелук?
СВИ (зачуђено): Охо!
СРЕТЕН: Та то је већ много! (Плане). Напоље! Јеси чуо ти, рођаче, одмах напоље! (Гости поустају узверени).
ПУПАВАЦ: Ја нећу напоље… Хоћу девојку или паре!… (Зграби чарапе из џепа и тресне на под пред њих). Ево вам ваш дар!… Не треба ми! Паре ми дајте!
НЕРА (брзо домаши чарапе): Та ово су моје чарапе! (За се, крстећи се). Бог с нама!… А ја сам их дала Неши! (Показује женскињу).
ПУПАВАЦ (за се): И ћато ми ништа не казује! Од синоћ га нисам ни видео!… (Гласно). Ја сам овде у праву!
СРЕТЕН (брзо женскињу): Склон’те се тамо! (Покаже на лева врата).
ЖЕНСКИЊЕ: Бог с нама — напасти!… Анатема га било!… Пупавац! (Одлазе брзо, говорећи то, у леву собу; али се окрену и вире готово све на врата).