Слика 7, Сцена 3: МИЛКА и РАНКО
РАНКО: Ово је, Милка, последњи пут што прелазим ваш праг… Више вам нећу досађивати!
МИЛКА: Ти се то само шалиш, Ранко…
РАНКО: Ни најмање! (За се). О, газда Сретене, никад се нисам надао да је и теби рачун најпречи!
МИЛКА: Зашто ми не кажеш што си тако невесео?
РАНКО (почне): Ето што!… Сад баш сретох адвоката и помоћника… Али која ми вајда да ти казујем!
МИЛКА: Да те није ко наљутио?
РАНКО (јетко): Јест — цео свет!
МИЛКА: Зар и ја?
РАНКО: Камо срећа да је сваки као ти!… Онда на овом свету не би било ни једа, ни пакости, ни зла… (Јетко). Али није! Човек се превари и онде где се нечем највише нада!…
МИЛКА: Ама шта је теби, Ранко?
РАНКО: Шта ми је?… Хоћу да се уклоним одавле. Тражићу премештај одмах.
МИЛКА (поплашено): Премештај? А зашто?
РАНКО: Овде ми се више ништа не мили.
МИЛКА (оборивши очи!): Зар баш ништа?
РАНКО (с осећањем): Ти не знаш, Милка, како је мени тешко!… Овде ми је завичај, кућа. моја родбина, — све близу… Па ипак морам — приморан сам… (За се). Проклети Пупавче! Ти си свему крив! И мени си загорчао!… (Гласно и одсечно). Не, не! Више не могу овде остати!
МИЛКА (скоро молећи): А што, болан Ранко, да идеш?… Нама ће свима бити необично. Сви смо се навикли с тобом: и тата, и Смиља, и ја…
РАНКО: И мени ће, Милка, бити необично — врло необично. Ваша ми је кућа била мила, као год и она где сам се родио… Па онда — надао сам се… (Савлађујући се). Али — било па прошло! Ја ћу отићи, ви ћете ме заборавити…
МИЛКА: Зар тебе?!… О, ала ти ружно говориш, Ранко! Ми те никад нећемо заборавити… (Полако и стидљиво). Бар ја — не!… (Долази Смиља из десне собе).