Слика 4, Сцена 8: ВУЛЕ и РАНКО
РАНКО: Море Вуле, хоћемо ли ми кући? (Погледа у сахат). Охо! Прошло пет! Кад ћемо стићи у варош?
ВУЛЕ: Та можемо мало путовати и по мраку — лепо је време… А где је брат Живан? Камо га, да се алалимо па да идемо…
РАНКО: Отишао је, чини ми се, опет у подрум с чутуром…
ВУЛЕ: Докле ће већ! Пили смо и одвише. Одавно се нисам овако почастио. Твој брат Живан хоће баш да нас опије!
РАНКО: Па радостан што смо му дошли у госте… Откако сам премештен за учитеља у варош, ово је тек други пут како му долазим. Зове ме свакад: „Камо се? Дођи! Што не дођеш?“ А ја ти, опет, не могу да доспем. Имам и свог посла и бриге… а и далеко је.
ВУЛЕ (смешећи се): А Милка близу!… Наравно — пођеш овамо у Каменицу брату, па те ноге наједанмах однесу у Милкину кућу…
РАНКО (смејући се): Није зар баш тако!
ВУЛЕ: Е није! Бајаги ја не видим… (Озбиљно). Него право имаш. Ти си момак за женидбу, а девојка је збиља добра, вредна и из честите куће… (Смешећи се). А хоће ли скоро бити какве прошевине, а?
РАНКО: Та… Ни сам ти још не знам.
ВУЛЕ (озбиљно): Немој се много премишљати! Ја ти у целој вароши не бих могао наћи боље прилике.
РАНКО: Па има још времена, Вуле… Није хитње… (Долази Живан весео с чутуром и чашом).