Чин 1, Сцена 5. ЖИВКА, САВКА
ЖИВКА (тетки) Ето па сад изићи ти ту на крај кад ти сваки дан дође овако поцепан.
САВКА: ’Ајде и ја да идем, за послом сам. А видим, и тебе ометам. (Устаје).
ЖИВКА: Па како си решила за оно?
САВКА: Које оно?
ЖИВКА: Па де, што се присећаш, за зајам?
САВКА: А, за то? Па како да ти кажем: волела бих да не дирам у те паре, али ако је нужда…
ЖИВКА: Ју, баш ти хвала, слатка тетка, никад ти то нећу заборавити.
САВКА: Је л’ да донесем предвече?…
ЖИВКА: Јесте, молим те, још данас! Па дођи, тетка Савка, немој да не дођеш. Ја, богами, не могу; да могу, дошла бих ти. Немој ти на то да гледаш, него дођи кад год можеш. И онако си сама, па сврати који пут и да ручамо; сврати као код своје куће.
САВКА (Већ на вратима): Ја ћу оно предвече. Збогом. (Одлази).
ЖИВКА (испраћа је до врата): Збогом, тетка! (Враћа се и, пошто је завршила кројење, умотава панталоне).