Чин 3, Сцена 14: ВАСА, ЖИВКА, РОДБИНА
ВАСА (долази споља). Живка, ево их иду!
ЖИВКА: Ко?
ВАСА: Фамилија!
ДАРА: Ја ћу да се склоним! (Оде).
ВАСА (отвара задња врата): Уђите! (Улази једна читава галерија разних комичних типова, обучених старовремски. Старије жене, Савка и Даца, у фесовима и либадетима, Соја, са неким шеширићем искићеним тичијим перушкама. Ту су тетка Савка, тетка Даца, Јова поп-Арсин, теча Панта и син му Миле, теча Јаков, Сава Мишић и Пера Каленић. Сви прилазе Живки и рукују се, а женске се љубе).
САВКА (љубећи се са Живком): А ти мене, Живка, заборави.
ДАЦА (љубећи се): Ју, слатка моја Живка, откад те нисам вид’ла. Добро изгледаш: ту, ту, ту… (Пљује). Да ми те не урекну!…
ПАНТА: Е, Живка, да знаш, нико ти се није тако обрадовао срећи као ја.
ЈАКОВ: Ја сам, Живка, долазио, али била си некако заузета.
СОЈА (љубећи се): Слатка моја Живкице, богами сам увек тебе највише волела од целе фамилије.
ЖИВКА (пошто се и сви остали рукују): Хвала вам што сте дошли. Изволите седите! (Старији седну, млађи остају на ногама). Опростите, богами, што вас овако све заједно примам. Ја видим и сама да није ред, али не можете просто веровати колико сам заузета. Нисам ни у сну сањала да је то тако тешко бити министарка. Али, здравља боже, доћи ћете ви опет, доћи ћете и други пут.
ВАСА (који је остао на ногама и налази се крај Живке): Па дабоме, видећемо се још. Ово је само онако… а видећемо се.
ЖИВКА: Како си ти тетка-Савка?
САВКА (увређена): Па добро…
ЖИВКА: Де, де, де… знам те што си љута, али немој мислити да сам те заборавила. А ти, тетка-Дацо?
ДАЦА: Ју, слатка моја, да ми опростиш. Откад ја говорим мојој Христини: Хајдемо до Живке, ред је да јој честитамо, ко ће ако нећемо ми, фамилија? А она мени: „Немој, богати, мама, годину дана нисмо јој праг прешли, па сад ће рећи потрчали смо што је министарка!“ Да ти нисмо прешли праг, то је истина, то је знаш због оног што си олајавала Христину, али, кажем ја њој: „Па нека, нека каже свет да смо сад потрчали зато што је министарка, па ко ће да потрчи ако нећемо ми који смо јој род рођени!“
ЖИВКА: А ти, теча-Панто, нисам те давно видела, како, како си ти?
ПАНТА: Па како да ти кажем, Живка, не ваља: све некако наопако. Него, велим, сад ако ми мало сване, док си ти на власти. Рачунам, знаш, збринућеш своје и подржати.
ВАСА: Па, дабоме, ко ће ако она неће.
ЖИВКА: Не виђам ни тебе, Сојо?
СОЈА: Чудновато, а баш за мене кажу да се много виђам. Не може човек свету угодити. Ако се завучем у кућу, — олајавају ме, ако изађем у свет, — олајавају ме. Па бар кад би само свет олајавао па да не мари човек, али фамилија, рођена фамилија.
ВАСА: Е, па ко ће ако неће фамилија!
ДАЦА (пакосно и више за себе): Нико никог не олајава ако нема зашто.
СОЈА (узбуди се). Па јест што кажеш, тетка-Дацо, ето зар би твоју кућу олајавали да нису имали зашто.
ДАЦА: Олајавале су је такве као што си ти!
СОЈА: Каква сам да сам, тек нисам положила матуру.
ДАЦА (плане и скочи): Положила си ти све испите на свету, бештијо једна!
СОЈА (скочи такође и унесе јој се у лице): Може бити, али матуру нисам полагала.
ДАЦА: Ју, ју, ју, пустите ме!… (Полети да је шчепа за косе).
ВАСА (стане између њих и развађа их): Де, зар вас није срамота. Не можете зар ни пет минута фамилијарно да разговарате! (Притрче и остали мушки па нх развађају).
ДАЦА: Па дабоме, кад човек има у фамилији и такве.
СОЈА: Бриши најпре испред своје куће, па онда лај за другог.
ВАСА: Ама мир, кад вам кажем! Срамота, болан, и ви се ко бајаги бројите да сте министарска фамилија.
ЖИВКА (Васи): Ето, кажем ја теби!
ВАСА: Па јес’! Овамо окупили ме: „’Ајде, ујка-Васо, води нас код Живке!“ А зашто? Зато да обрукате и мене и себе. ’Ајде свака на своје место, па кад изађете на улицу, а ви се чупајте све док вам трају длаке на глави. (Ове одлазе и седају). А ти, Живка, опрости. Ово је, знаш, онако, мало фамилијарно објашњење.
ЖИВКА: Није ми баш пријатно, али… (Хотећи да пређе преко створи): Како си ти, теча-Јакове?
ЈАКОВ: Па, знаш како је кад човек живи на парче. Ђаво ће га знати каква ми је та судбина: на парче сам се школовао, на парче трговао, на парче био чиновник. Све тако некако,— ништа ми не иде од руке. А опет, знаш, тешим се одувек, кажем сам себи: „Чекај, Јакове, мора једном доћи и твој дан!“ Па тако ето чекам, а шта бих друго.
ЖИВКА: А ти, Саво?
САВА (он је корпулентан и са великим трбухом): Мене не питај, испи ме секирација.
ЖИВКА: А због чега?
САВА: Због неправде. Целога живота коље ме неправда. Казаћу ти већ.
ЖИВКА (Пери Каленићу): А… (збуни се) ви…? (Васи). Је л’ нам и господин штогод род?…
ВАСА: Он каже да је род.
КАЛЕНИЋ: Па разуме се да сам род.
ЖИВКА: Ја се не сећам.
ВАСА: Ни ја! Можда ти, Савка…
СВИ (одмеравају Каленића).
САВКА: Ја не знам да је господин из наше фамилије.
ДАЦА: Ни ја!
НЕКОЛИКО ЊИХ (слежући раменима): Ни ја.
КАЛЕНИЋ: Ја сам, знате, род по женској линији.
СОЈА: Па ето, ја сам женска линија, али вас не познајем.
ДАЦА (кроз зубе): Чудо!
ВАСА: Па добро, како по женској линији, чији си ти?
КАЛЕНИЋ: Моја је мајка још пре дванаест година умрла и рекла ми је тада на самрти: „Синко, не остављам те самог на свету; ако ти што у животу затреба, јави се тетка-Живки министарки, она ти је род!“
ВАСА: А како ти се звала покојна мајка?
КАЛЕНИЋ: Мара.
ВАСА: А отац?
КАЛЕНИЋ: Крста.
ВАСА: Е, да ме убијеш, не памтим никакву Мару и Крсту у фамилији.
ЖИВКА: Ни ја.
КАЛЕНИЋ: Сва забуна долази отуд што се ми пре нисмо звали Каленићи него Марковићи.
ВАСА: Марковићи? Е сад још мање знам.
КАЛЕНИЋ: Уосталом, то све не мења ствар. Ја знам да сте ви мени род, ја се тога не одричем. Радије бих овде погинуо но што бих се своје фамилије одрекао.
ВАСА: Ама, де, није ствар за гињење, него…
ЖИВКА: Па кад човек каже…
ВАСА: Па јест, кад човек каже, шта му можеш.
ЖИВКА: Па како сте?
КАЛЕНИЋ: Хвала, тетка, благодарим на питању. Мило ми је што вас видим тако свежу. Ви се, тетка, одиста сјајно држите.
ВАСА: Него знаш шта, Живка, ти си много заузета, то ми сви знамо, па зато, ако хоћеш, пређи одмах на ствар. Дедер, брате, пропитај ти свакога редом шта би желео, те да видиш шта би се могло за кога учинити.
ПАНТА: Па ако неће сад да нам се учини, ја не знам кад ће.
ВАСА: Нека лепо сваки каже шта му је на срцу, а ја ћу да запишем, па ће онда Живка да гледа, што може, може, а што не може, не може.
ДАЦА: Кад се хоће, може се све, само је питање да ли треба свакоме учинити, јер има их и таквих…
СОЈА (пресече јој реч): Ја само једно имам да те молим, Живка, да ми помогнеш да положим матуру.
ДАЦА (плане): Ето је, она опет пружа језик.
ВАСА: Ама, мир, кад вам кажем.
САВА: Смирите се, јер ако мени мркне, запушићу вам обема уста!
КАЛЕНИЋ: Слушајте, стрина-Дацо, и ви, прија-Сојо. Као што видите, тетка Живка нас је лепо примила, као што је и ред да прими фамилију. И ми ћемо сад да јој кажемо своје жеље и да је молимо да се заузме за нас. Ја сам уверен да ће се тетка Живка заузети. Ви сви знате како она има добро срце. Али смо зато ми позвани да поштујемо њу и њен дом, који је у овоме случају министарски дом. А ми, ако се будемо тако понашали и међусобно вређали, исказаћемо тиме једно непоштовање према овом дому. Зато вас лепо молим, стрина-Дацо, и вас, прија-Сојо, уздржавајте се!
ДАЦА (Савки која седи крај ње): Ама откуд му ја овоме испадо’ стрина?
САВКА: Не знам, ја га и не знам ко је.
ДАЦА: А зар га ја знам!
ПАНТА (Јакову који седи до њега): Тако ти бога, знаш ли ти ко је ово?
ЈАКОВ: Никад га у животу нисам ни видео ни чуо.
ВАСА: Дакле, да оставимо све друго па да пређемо на ствар, јер Живка нема много времена.
ЖИВКА: Богами, немам. Баш сад чекам неке важне визите из дипломатије.
ВАСА: Па дабоме. Него дедер! (Извадио је хартију да бележи). Деде, тетка-Савка, шта би ти имала да замолиш Живку.
САВКА (још увек увређеној): Нека ме пита Живка па ћу јој казати.
ЖИВКА: Е па ти, тетка-Савка, са твојих двеста динара овде ми се попе. Прескочи, Васо, њу кад неће као човек и као фамилија лепо да разговара, него све нешто уз нос.
САВКА: Ништа ја уз нос, ја хоћу само своје.
ЖИВКА: Е, па добићеш твоје. Запиши, Васо, да јој се да. Ето ти!
ВАСА (пошто је записао): А ти, Дацо, имаш ли ти штогод да замолиш Живку?
ДАЦА: Па ја то, за Христину. Хтела би’ да замолим, Живка, да наредиш да јој се призна испит и да се прими дете натраг у школу, јер овако је остало на пола пута. Погрешила јесте, признајем, — молим дотичну персону да се не искашљује, — ето признајем, али погреше данас и професорке, па неће зар њихове ученице. И није погрешила онако од беса и од покварености, као што има персона, него опет због науке. Молим дотичну персону да се не искашљује!
ВАСА: Сојо, не искашљуј се!
ДАЦА: Због науке, дабоме. Она и један њен друг заједно су се спремали за матуру, па завукла се деца у собу и по цео дан учила, убише се учећи. Па после… њему признадоше зрелост, а она остаде тако на пола пута. Па то мислим, Живка, да наредиш да се то заборави.
КАЛЕНИЋ (он се сад већ ослободио и улази у породична питања као да је ту одвајкада): Је л’ то давно било?
ДАЦА: Па, прошле године.
КАЛЕНИЋ: Годину дана. Уха, за годину дана се и крупније погрешке заборављају, а камоли таква једна ситница. Пиши, ујка Васо: да се заборави!
ЖИВКА: А ти, Јово? Ти одлежа робију, а?
ЈОВА: Одлежах, тетка-Живка, и поштено се тим одужих држави, па сад мислим право је да се и држава мени одужи.
ЖИВКА: Како да ти се одужи?
ЈОВА: Па тако, да добијем државну службу.
ЖИВКА: Па служба те и одвела на робију.
ЈОВА: Сваки жив човек згреши, тетка-Живка, а ја сам поштено одужио што сам погрешио. И верујте, тетка, не кајем се што сам био на робији; многе сам ствари научио које не може човек тако лако у животу да научи. Камо среће кад би држава свакога кандидата најпре послала на робију, па тек после му дала државну службу.
ЈАКОВ: Е гле, молим те!
ЈОВА: Јест, јест, чика-Јакове, јер сад знам боље кривични закон него ма који касациони судија. Никад професори на универзитету не могу тако да ти протумаче кривични закон као они који су по њему осуђени. Сваки од њих зна параграфе напамет и зна шта се хоће с којим параграфом, и зна како се може изиграти који параграф. Осуђен сам, вели, по 235, у вези са 117-а, — али су ми признате олакшавне околности из 206-ог. И тако сваки редом, све параграфе знам: е, па, зашто држава не би искористила то моје знање?
КАЛЕНИЋ: Сасвим! Запиши, ујка-Васо, да се Јови поп-Арсином да служба како би се држави дала прилика да искористи његово знање.
ЖИВКА: А шта би ти, теча-Панто?
ПАНТА: Право да ти кажем, Живка, мени за мене није. Провлачићу се како сам се и досад провлачио, али ми је за ово дете. (За њим стоји Миле, одрастао дечак). Некако бог му није дао дар за школу, — истеран је из свих школа, и то за свагда. А и на занату не може да се скраси и ни на једном послу. Па сам хтео да те молим, ако може некако да буде државни питомац.
ЖИВКА: А шта да учи?
ПАНТА: Ама нека њега само држава прими да га издржава, а све је једно шта ће учити. Ако хоће за марвеног лекара, а може и за капелника у музици, или за професора богословије, или за апотекара. Ама што год хоћеш, само нека буде државни питомац.
КАЛЕНИЋ: Па кад је дете тако бистро, штета би било да га држава испусти. Запиши, ујка-Васо: државни питомац.
ЖИВКА: А ти, Сојо?
СОЈА: Ја бих волела, Живка, кад бих могла насамо да ти кажем.
СВИ (буне се): А не, како смо ми! Јавно, јавно!
ДАЦА (издваја се гласом од осталих): Кад смо могли сви овако јавно, може ваљда…
ВАСА (пресече је погледом).
СОЈА: Напослетку, шта да кријем, не иштем што ми не приличи. Ти знаш и сама, Живка, да сам се ја развенчала са оним мојим несрећником, и он се већ и оженио, а ја остала самохрана, и то само зато што је суд донео неправедну пресуду, па њему дао право да може ступити у други брак, а мени није дао то право. Па дабоме да сам морала изгубити парницу кад мене овако младу…
ДАЦА (искашљује се).
СОЈА: …дали поповима у руке, па ме цела Конзисторија разроко гледа. А и сам адвокат, који ме је бранио, код куће мени једно говори а на суду друго, — па онда дабоме да сам морала изгубити парницу. Па ето то сам хтела, Живка, да те молим да се та пресуда исправи: да добијем право на удају. Ето, сама видиш, ја не тражим богзна шта, а што се поједини искашљавају, баш ми је свеједно, јер што кажу: пас кашље, ветар носи.
КАЛЕНИЋ: Одиста, то би се могло учинити. Жена осећа потребу да се уда, а сметају јој неке формалности. Запиши, ујка-Васо, прија Соја да се уда без формалности.
СОЈА: Ништа више ја не тражим.
ЖИВКА: А ти, теча-Јакове?
ЈАКОВ: Па, рекох ти, Живка, не иде ми што год почнем. Требало је док сам био млађи да се школујем — па није ишло; био сам и чиновник, па — опет није ишло; пробао сам и да тргујем, па и ту све наопако. А увек сам говорио себи: „Чекај, Јакове, мора доћи твој дан!“ Па велим, ето, дошао је! Мислим, знаш, да ми израдиш какву концесију, да посечем на пример какву државну шуму, — рачунам, знаш, кад ми све друго није пошло за руком, концесија још може да ми пође за руком.
КАЛЕНИЋ: То може одиста да вам пође за руком, а државу то баш ништа не кошта. Није држава садила шуме, па да јој је жао да се секу. Сасвим то може. Запиши, ујка-Васо: једна државна шума да се посече, јер, напослетку, какав би то министарски рођак био ако не би имао права бар једну шуму да посече.
ЖИВКА: А ти, Саво?
САВА: Ја ћу, Живка, укратко да ти кажем. Молим те лепо, и као род рођени, да ми израдиш државну пензију.
ЖИВКА: Па ти ниси никад био чиновник?
САВА: Нисам!
ЖИВКА: И ниси никад био ни у каквој служби?
САВА: Нисам!
ЖИВКА: Па зашто онда да ти израдим пензију?
САВА (убеђено): Па тако, као грађанину. Толики свет има пензију од државе, па зашто онда не бих имао ја?
ВАСА: Па јест, Саво, ама ти што имају пензију служили су државу?
САВА: Па ја да сам служио државу, не би’ дошао до Живке да тражим пензију, него би’ је тражио од државе. А зашто је министарка ако ни толико не може да изради своме?
КАЛЕНИЋ: Ствар је већ мало компликованија. Запиши ти ујка-Васо, теча Сава — пензија, а тетка Живка и ја размислићемо да ли се та ствар може некако удесити. (Живки). Дозволите ми сад, тетка, да вам и ја кажем свој случај. Мене су пре годину дана истерали из службе. Нестала су нека акта из моје фијоке и услед тога омело се једно извршење. Не видим шта сам ја ту крив, јер, напослетку, акта су акта; изгуби се жив човек, те неће акта? А, напослетку, нестајала су и раније акта из моје фијоке па ником ништа, али сад се наврзао некакав инспектор на мене, те мал’ ме није чак и под суд ставио. Али ствар је сад већ била и прошла и, као што видите, ја сам пуну годину дана стрпљиво чекао да се заборави. Ја не знам, можда се није још заборавило, али кад је сад већ тетка Живка министарка, може наредити да се заборави. И ја ништа друго не тражим него да се поправи неправда која ми је учињена, то јест да се ја вратим у службу. Само, морам напоменути да ја не бих могао пристати на обично враћање у службу, без сатисфакције за учињену ми неправду. Морао бих се вратити са унапређењем, како бих и ја са своје стране заборавио неправду која ми је учињена. Ето то је све што ја тражим. Ујка-Васо, запиши, молим те: Пера Каленић да се врати у службу са сатисфакцијом. (Завирује у Васину књигу). Јеси ли записао „са сатисфакацијом“?
ВАСА: Јесам, де!
КАЛЕНИЋ: Е сад дозволите, тетка-Живка, да вам у име целе фамилије благодарим што сте нам саслушали жеље и да вас замолим да се својски заузмете и да их испуните. Као што видите, наше су жеље скромне, а ви сте у могућности да их испуните, па зашто не би учинили радост својој фамилији, те да вас се сви са благодарношћу сећамо.
ЖИВКА: Добро, добро. Оно што могу, учинићу. Зашто да не учиним?
КАЛЕНИЋ: Е, онда, дозволите да вам кажем збогом, јер смо вас и сувише задржали. (Љуби јој руке и сви се дижу).
ЖИВКА (сети се): Чекај да вам дам моје визит-карте за успомену. (Узме са стола кутију и дели сваком редом). Ево, ево… па то, онако, за успомену.
СОЈА: Уденућу у рам од огледала.
ЈАКОВ: Е хвала, баш ти хвала.
КАЛЕНИЋ: Молим вас, мени дајте две.
САВКА (пошто су сви примили визит-карте): Е, збогом, Живка.
ЖИВКА: Па де, де, не буди накрај срца!
ДАЦА (љубећи се): Па гледај богати, Живка!
ПАНТА: Бог ти а душа ти, сврши ми то!
СОЈА (љубећи се): Учини ми, Живка, севап је!
САВА: Молим ти се, Живка, па немој да заборавиш!
ЈАКОВ: Ти, па бог! (Све те реченице, као и оне при доласку претрпавају се и упадају једна у другу).
КАЛЕНИЋ (љубећи јој руке): Сад тек разумем моју покојну мајку која ми је пре двадесет година, на самртном часу, рекла: „Синко, не остављам те самог у свету; ако ти што у животу затреба, јави се тетка-Живки министарки, она ти је род!“
СОЈА (цела гомила је већ пошла према вратима и ока за њима): Ако ништа не буде од моје молбе, а ја ћу да полажем матуру.
ДАЦА: Положила си је ти чим си проходала!
СОЈА: Пас лаје, ветар носи! (Оне излазе у свађи и чим цела гомила буде напољу те се врата заклопе, чује се врисак и цика и ларма оних који развађају жене).
ЖИВКА (Васи који је заостао): Трчи, Васо, потукоше се!
ВАСА: Бештије једне! (Одјури и сам).