Чин 4, Сцена 4: ЧЕДА, ДАРА
ЧЕДА (долази споља): Па ти се то баш озбиљно пакујеш?
ДАРА: А шта да радим?
ЧЕДА: Замисли како све то иде експрес! Синоћ потписали указ о моме премештању у Ивањицу, а већ јутрос сам разрешен дужности.
ДАРА: А кад мораш на пут?
ЧЕДА: Шта ја знам како је твоја мајка наредила! Можда ће ми се у току данашњег дана наредити да сутра кренем. Све зависи од наређења које је издала твоја мајка.
ДАРА: Најзад, свеједно, нека је и сутра, ја ћу бити готова.
ЧЕДА: Па зар си ти одиста решила да идеш са мном?
ДАРА: Решила сам. Право да ти кажем, не могу више да поднесем ово министровање; ово је постала луда кућа откако је отац министар.
ЧЕДА: Откад ја то говорим.
ДАРА: А не могу да поднесем ни ову срамоту. После овога што је изашло у новинама, веруј, ја не бих смела изаћи из куће, нити бих смела да погледам свету у очи. Волим у Ивањицу, само да се склоним свету испред очију.
ЧЕДА: Још кад би ти знала колика је брука. Цео се Београд тресе од смеја.
ДАРА: Страшно!
ЧЕДА: Новине се купују на јагму.
ДАРА (показује): Мајка их највише купује.
ЧЕДА: Она мисли да умањи број читалаца како би се брука што мање знала, а не зна да је данашњи број уместо три, штампан у шест хиљада.
ДАРА: Ју, ју, ју!
ЧЕДА: Не рачунајући што један број читају четворица.
ДАРА: А да ли се баш зна да се све то односи на нашу кућу?
ЧЕДА: Разуме се да се зна. Зна се по именима, али још више по томе што је госпа Живка једина од данашњих министарки која има удату кћер. Одмах је цео свет погодио.
ДАРА: А зар ниси никако могао да сазнаш ко је писао?
ЧЕДА: Сазнао сам.
ДАРА: Ко?
ЧЕДА: Рећи ћу ти ако ми даш часну реч да нећеш рећи мајци.
ДАРА: Зар је то тајна?
ЧЕДА: Још како велика тајна!
ДАРА: Реци ми, ко је писао?
ЧЕДА. Ја!
ДАРА: Шта кажеш? (Испусти хаљине које је имала у руци).
ЧЕДА: То што ти кажем!
ДАРА: Чедо, Чедо, шта си учинио?
ЧЕДА: Нека види да и ја умем да пломбирам.
ДАРА: Како си смео, како си могао?
ЧЕДА: А како је она могла мене да гурне у Ивањицу!
ДАРА: И како си имао срца, она је моја мајка.
ЧЕДА: А како је она имала срца своју ћерку да премести чак у Ивањицу!
ДАРА: Осрамотио си нас, осрамотио си целу кућу!
ЧЕДА: Ја? Боже сачувај, осрамотила је она.
ДАРА: Боже мој, боже мој! Ја већ не умем да се снађем, не умем више ни да мислим (Плаче).
ЧЕДА. Па зар ти не увиђаш, богати, и сама, да је већ крајње време било да се тој жени стане на пут? Зар не видиш да је направила лудницу од куће? Остави то што тебе удаје крај мужа, али и она се распалила, и она има љубавника.
ДАРА: То није истина!
ЧЕДА: Ама читао сам својим очима љубавна писма. Па израдила му је и класу, и изађи молим те у чаршију па ћеш чути, цео свет јој се смеје.
ДАРА (крши руке): Боже мој!
ЧЕДА: Ако теби подноси да трпиш ту срамоту, мени не подноси. Срамота ме је да изађем у свет; сви се гуркају, сви шапућу и подмигују се…
ДАРА: Па зар није било боље казати јој све то и разговарати са њом озбиљно?
ЧЕДА: Разговарати са њом озбиљно? Па зар ниси ти разговарала, па шта ти је одговорила, — приредила ти је ону сцену са Никарагуом.
ДАРА: Ту си сцену ти приредио.
ЧЕДА: Па да, ја — али да спасем и тебе и себе. Да нисам то учинио, по плану твоје мајке ја бих био без капута у Анкиној соби, а ти би била у соби са Никарагуом. Дакле, шта је било боље?
ДАРА: Па…
ЧЕДА: Молим, реци само, шта је било боље?
ДАРА: Добро, нека је и тако, али зашто је морало све то да се објави у новинама?
ЧЕДА: Зато да се тргне, да се опамети за времена.
ДАРА: А мислиш ти да ће то што помоћи да све буде друкчије?
ЧЕДА: Ја се надам, јер како је ова брука од јутрос букнула по Београду, није немогуће да чак и очев положај буде доведен у питање.
ДАРА: Његов положај?
ЧЕДА: О да! О томе се много говори напољу. Има их који мисле да је после овога он просто онемогућен…
ДАРА: Сиромах отац!
ЧЕДА: И мени га је жао, али за све има да благодари својој жени.
ДАРА: Па како, зар ти одиста мислиш да би отац…?
ЧЕДА: Не мислим, али је врло могуће. Компромитован је, а то може повући непријатне консеквенце.
ДАРА: То би било ужасно!
ЧЕДА: Ако хоћеш искрено да ти кажем, ја мислим напротив, то би било добро, јер што даље, она би у све веће глупости падала. Зар не видиш, богати, шта је све та жена починила; зар не видиш да је оца, онога честитога човека, начинила смешним и онемогућила га за политику и за јавни живот! Зар не видиш ти то све.
ДАРА: Видим.
ЧЕДА: Е, па!
ДАРА: По мени, уверавам те, милије би ми било да отац и није постао министар.
ЧЕДА: Море, није зло у томе што је отац постао министар, већ је зло у томе што је мајка постала министарка. Зато, слушај ти мене и држи се ти само мене. Видећеш на крају крајева да је боље што сам овако урадио и казаћеш ми хвала. Буди само ти увек уз мене, онда сам храбрији.