Чин 1, Сцена 17. ЖИВКА, ДАРА
ЖИВКА (седа уморна на канабе): Ох, боже, не смем чисто ни да кажем: а знаш ли ти шта то значи кад се тражи цилиндер?
ДАРА: Не знам!
ЖИВКА: Зову га у Двор.
ДАРА: Оца? А зашто га зову?
ЖИВКА: Зашто? Е јеси права глупача! О боже, како се то ниједно дете није измет’ло на мене. Сви су глупи на оца! (Имитира је). „Зашто га зову?“ Па не зову га, ваљда, да им насађује квочке; него, чула си, пала влада и сад има нова да се састави.
ДАРА: Па да ви не мислите…?
ЖИВКА: Шта мислим? ’Ајд, баш да чујем; шта мислим ја?
ДАРА: Не мислите ваљда да отац буде министар?
ЖИВКА: Страх ме је да мислим, а мислим. Па ето, тражио је цилиндер. Зар не видиш да ја држим оба палца стегнута. Стегла сам их крвнички, бојим се ишчашиће се, али, ако, толико могу за мога мужа да учиним.
ДАРА: Ох, боже, кад би се то десило… могао би онда и Чеда…
ЖИВКА: Таман, као да је Чеда прва брига. Камо срећа да си ти мене послушала…
ДАРА: Шта да сам те послушала?
ЖИВКА: Па ето, то… ако би се десило да отац постане министар да ниси пошла за тога, како би се лепо удала као министарска ћерка.
ДАРА (увређено): Боже, мајка, какав је то разговор!
ЖИВКА: Па не, ал’ кажем.
ДАРА: Мени ни овако ништа не фали.
ЖИВКА: Теби не фали, него њему.
ДАРА: Њему?
ЖИВКА: Па дабоме… нема школе, не зна језике, не може да прави каријеру, и онако некако не пристаје…
ДАРА: Мени је добар, а вама се не мора допадати. Кад сам ја задовољна, шта ви имате ту?
ЖИВКА: Па већ ти, знам ја тебе. Ко дирне њега, као да те је у око дирнуо.
ДАРА: Па јесте!