Чин 2, Сцена 7. ЖИВКА, ДАРА
ЖИВКА (оде левим вратима) Даро! (Јаче) Даро!
ДАРА (долази): Шта, Чеда отишо̂.
ЖИВКА: Да, отишао! Уредила сам ствар са њиме.
ДАРА: Е, како?
ЖИВКА: Саопштила сам му да је под данашњим даном разрешен дужности.
ДАРА: Какве дужности?
ЖИВКА: Па дужности мужа.
ДАРА: Ја те ништа не разумем. Откако си министарка ти све неким званичним језиком говориш. Од чега си га разрешила.
ЖИВКА: Рекла сам му да од данас није више твој муж. Ето ти, је л’ разумеш сад?
ДАРА: Како?!… А зашто?
ЖИВКА: Зато што се јавила једна врло лепа прилика за тебе.
ДАРА: Каква прилика, побогу, мајко?!…
ЖИВКА: Одлична. Човек од реда, као што ти и приличи. Почасни конзул Ни… не могу да се сетим, чији је конзул; али за тебе је свеједно. Иначе, Риста Тодоровић, трговац.
ДАРА: Боже, мајка, па зар ја нисам удата!?
ЖИВКА: Јеси, ал’ то ћемо да избришемо. Зар не видиш и сама да он није прилика за тебе? Нико и ништа, човек коме је једино занимање: зет.
ДАРА: Он је чиновник, мајка!
ЖИВКА: Море, какав чиновник. Час у служби а час напоље. Јесмо ли трипут досад трчали за њега да га спасавамо? Него тако, заћорила си се, а ми попустили, па сад трљамо главу од бриге. Добро што смо досад трпели, није нам се могло друкчије па смо трпели. Али сад, богами, може нам се, па не морамо више да трпимо.
ДАРА: Мама, забога, мама, шта ти говориш! А питаш ли ти богати, мене: пристајем ли ја?
ЖИВКА: Па не питам те. Чекам да видиш најпре младожењу, па ћу онда да те питам.
ДАРА: Ама оставите се ви младожење. Питајте ви најпре пристајем ли ја да напустим мужа.
ЖИВКА: Па кад није за тебе прилика.
ДАРА: А био је, је ли, прилика кад нисам била министарска ћерка?
ЖИВКА: Није ни онда.
ДАРА: За мене јесте.
ЖИВКА: А ти га уви у памук па га метни под јастук и чувај га. Мени не треба, и да знаш, од данас није више мој зет.
ДАРА: Ал’ је мој муж!
ЖИВКА: Тако ти бога, зар ти одиста не би напустила ту вуцибатину?
ДАРА: Само у случају кад бих знала да ме вара.
ЖИВКА: Па, вара те!
ДАРА: Ко то каже?
ЖИВКА: Па, мушко, мора да вара жену. Тако је то од бога.
ДАРА: Кад бих то знала…
ЖИВКА: Е, па нек смо живи и здрави, па ћеш знати и то!
ДАРА: Догод се не уверим, не верујем, па ето ти!
ЖИВКА: Е па уверићеш се!
ДАРА (удари у плач): То није истина, то ви само тако кажете!
ЖИВКА: Гле сад, а што плачеш?
ДАРА: Није него да се смејем после оваквог разговора. Плачем, дабоме да плачем. (Оде у собу плачући).