Чин 2, Сцена 8. ЖИВКА, АНКА
АНКА (на вратима): Моли вас господин Пера писар да га примите.
ЖИВКА: Нека уђе.
АНКА (повлачи се и пропушта г. Перу).
ПЕРА ПИСАР (на вратима): Дозвољавате ли?
ЖИВКА: Изволите!
ПЕРА: Свратио сам само ако би госпођа министарка требала какве услуге?
ЖИВКА: Хвала. Засад баш ништа.
ПЕРА: И хтео сам да замолим госпођу министарку да ме не заборави. Ја ништа више не тражим него то да ме госпођа министарка не заборави.
ЖИВКА: Него, видиш, сад ми баш паде на памет! Ви знате мога зета?
ПЕРА: Како га не бих знао, познајем га врло добро.
ЖИВКА: Па лепо, да ли знате штогод онако ближе о њему? На пример: да ли има какву женску с којом је онако… како да кажем… Па де, онако?…
ПЕРА: То не знам, госпођо!
ЖИВКА: Ама како да не знате, то мушки међу собом морају знати.
ПЕРА: Извините, али ја не спадам у те мушке што међусобно знају те ствари.
ЖИВКА: Па ипак, морали би бар чути штогод?
ПЕРА: Верујте ми, госпођо министарка, нисам ни чуо, а право да вам кажем, ја и не верујем да је он такав.
ЖИВКА: Ама немојте ви „не верујем да је такав“. А какав ће да буде него такав! Зар никад нисте чули ма шта тако о њему?
ПЕРА: Нисам, богами!
ЖИВКА: Не могу просто да верујем!
ПЕРА: Па, право да вам кажем, госпођо: он је досад био само сиромашни чиновник, мала плата, а знате како је, женске коштају, па куд би ту сиромашан чиновник са малом платом, баш и кад би хтео.
ЖИВКА: Па то ви као да хоћете да кажете кад чиновник има малу плату, мора да буде веран муж. Е, то није истина!
ПЕРА: Па не кажем мора, има их дабоме и са малом платом, па се опет некако спомогну.
ЖИВКА: Како се спомогну?
ПЕРА: Боже мој, шта знам ја, ја нисам никад био такав, ал’ знам за друге… тако спомогну се.
ЖИВКА: Ама, како се спомогну?
ПЕРА: Па тако ето… Извините ме, незгодно ми је да говорим такве ствари пред вама.
ЖИВКА: Ама говорите, де!
ПЕРА (снебивајући се): Па тако… на пример, ако у кући има млада служавка, или тако нешто… јер са малом платом…
ЖИВКА (удари се шаком по челу). Па разуме се! Видиш, никад се на то не бих сетила! Па разуме се! Е баш вам хвала, дали сте ми добру идеју.
ПЕРА: Ја сам срећан само ако сам вам учинио услугу, ма какву услугу. Ви ме, је л’ те, нећете заборавити?
ЖИВКА: Не брините!
ПЕРА: Ви сте упамтили моје име: Пера писар из административног одељења. (Клањајући се одлази).