Чин 4, Сцена 7. ВАСА, ПРЕЂАШЊИ
ВАСА (доноси пакет новина и ставља на столицу): Ево, још ово сам купио, али — нема више. Разграбио се цео данашњи број.
ЖИВКА: Па, разграбио се, дабоме, кад ви нисте били вредни.
ВАСА: Ех, нисмо били вредни! Ето, са овим што сам донео купио сам сто и седамдесет бројева.
ПЕРА: А ја триста и шест.
ВАСА: Ето!
ЖИВКА: А јеси ли био вредан да распиташ ко је писао?
ВАСА: Богами. Живка, распитивао сам, на све стране распитивао, и не можеш дознати, па то ти је!
ПЕРА: И ја сам распитивао, па не може.
ВАСА: Пало ми је на памет, ако може некако, што каже онај наш нови рођак, да се дозна преко женске линије.
ЖИВКА: Како мислиш?
ВАСА: Па ако је уредник жењен, он је својој жени извесно казао ко је писао, и онда, треба распитати која је госпођа њена најбоља пријатељица, јер она је извесно њој казала па онда да распитамо која је пријатељица те пријатељице
ЖИВКА: Уха!
ПЕРА: Па ипак, госпођо, тако ћемо још најпре сазнати…
ЖИВКА: Е па, ’ајде, господине Перо. Ухватите ту женску линију, па сазнајте. Али само што пре, што је могуће пре, јер горим од нестрпљења; угушићу се од нестрпљења док не сазнам. А кад сазнам, леле мајци, тај ће запамтити. ’Ајде, ’ајде, пожурите, господине Перо!
ПЕРА: Молим! (Оде).