Чин 3, Сцена 8. ЖИВКА, сама
ЖИВКА (на телефону) Ало централа? Молим министарство спољних послова… Је ли то министарство спољних послова? Да!… Молим вас да се позове на телефон г. Нинковић, секретар… Да!… Реците, зове га госпођа Живка, министарка. (Пауза). То сте ви, господине Нинковићу? (Пауза). Тако! Дакле, потписано је… Е, па честитам вам унапређење. Видите, дакле, да сам одржала реч. Али морам вам рећи да није ишло баш тако глатко. Бунио се ваш министар, каже: добили сте класу пре три месеца. Али сам ја навалила и нисам му никако дала мира, па сам чак натерала и свога мужа те га је он окупио. Да, да, и он га је окупио. (Пауза). Него, знате шта, друго сам нешто хтела да вас замолим. Овај мој несрећник, онај мали гимназиста Рака, био данас на игралишту, са децом енглеског конзула. Ја сам га нарочито послала, јер знате, он сад припада томе друштву… Да! Па замислите, разбио нос сину енглеског конзула и опсовао му оца. (Пауза). Па да, увиђам и ја сама да је то врло незгодно, али шта ћу, не могу из ове коже. Та како казнити, нећу га казнити, него ћу га испребијати, али је мени главно да се некако заташка ствар код енглеског конзула, да се он не љути. Па то сам хтела да вас умолим, да одете ви до њега, у име моје, и да му кажете: нека не узме ствар озбиљно, деца к’о деца! (Пауза). Е, па шта друго могу да му кажем. Ја мислим, он је паметан човек, неће ваљда дозволити да се две државе заваде због једнога носа; а што му је псовао оца, реците да то у нашем језику не значи ништа ружно, то је као кад би се енглески казало „Добар дан“. И уопште, реците му да је то наш народни обичај да псујемо оца једно другом. Па дабоме! ’Ајде, молим вас, па отидите одмах, а дођите затим да ми јавите шта сте урадили. Како?… А… па-па? — Па добро, нек вам буде и па-па, само молим вас, свршите ми то. До виђења! (Оставља слушалицу).