Чин 2, Сцена 14: ЧЕДА, ДАРА
ЧЕДА (гледа за њом): Хм!
ДАРА (долази): Где си, богати?
ЧЕДА: Ја? Код адвоката.
ДАРА: Шта ћеш код адвоката?
ЧЕДА: Ишао сам да га питам: постоји ли какав закон по коме се удате жене могу удавати?
ДАРА: То ниси морао ни да питаш.
ЧЕДА: Како да нисам морао? Зар теби ништа није саопштила твоја мајка?
ДАРА: Јесте, па шта?
ЧЕДА: И је л’ ти казала да треба да постанеш госпођа Никарагуовица?
ДАРА: Зар ти, богати, узимаш ту ствар тако озбиљно?
ЧЕДА: Па како да је не узимам озбиљно кад ће тај Никарагуа доћи сутра да те гледа.
ДАРА: Може он мене гледати колико хоће, питање је хоћу ли ја њега гледати.
ЧЕДА: Па добро, шта си ти казала мајци кад ти је говорила о удаји?
ДАРА: Рекла сам јој да сам удата, да имам мужа, и да га не мислим напуштати.
ЧЕДА: А шта ћеш да кажеш њему?
ДАРА: Коме њему?
ЧЕДА: Па Никарагуи?
ДАРА: Рећи ћу му то исто.
ЧЕДА: Сасвим! Она то мисли тако, ако је министарка, па да издаје наредбе: да се мој зет разреши од досадашње дужности зета и упути на рад… Ђаво би је знао где би ме на рад упутила. Она мисли то може тако: да смењује зетове и поставља. Е па, брате, не иде то тако!
ДАРА: Ја никако још не могу да верујем да она то озбиљно мисли.
ЧЕДА: Ама озбиљно кад ти кажем. Проводаџија је већ свршио са младожењом, све је уређено! А знаш ли, молим те, ко јој је проводаџија?
ДАРА: Не знам!
ЧЕДА: Зубни лекар, онај што јој је намештао златан зуб. И то тако она оде код зубног лекара, седне у ону гвоздену фотељу: „Молим лепо, ја сам дошла да ми промените зуб и да ми промените зета!“ Хвала лепо! И ако она почне тако, може још доћи зубном лекару и рећи: Ја сам, знате, дошла да ми пломбирате зета.
ДАРА: Боже, Чедо, шта говориш којешта!
ЧЕДА: Ама може, брате, све је она кадра! Видиш да је сасвим изгубила памет откако је министарка.
ДАРА: Не може она ништа кад ја нећу.
ЧЕДА: А ти си сигурна за себе, је ли?
ДАРА: Све дотле док се не бих уверила да ме вараш.
ЧЕДА: Ја? Откуд ти сад то?
ДАРА: Мајка је казала да ће ме уверити.
ЧЕДА: Ето, ето, кажем ја да ће она мене још да пломбира. Кажем ја теби, а ти ми не верујеш.