Чин 2, Сцена 10. ЖИВКА, ВАСА
ЖИВКА (задовољно седа у фотељу).
УЈКА ВАСА (долази споља): Добар дан, Живка.
ЖИВКА: О, то си ти, Васо, откуд ти?
ВАСА: Како откуд ја? Па ко ће да ти дође ако нећу ја! Баш сад успут сретнем госпа-Виду, прија-Драгину свекрву, па ми вели: „А што сте се ви тако понели, господине Васо, зато ваљда што сте министарска фамилија!“
ЖИВКА: А шта имаш ти да се понесеш?
ВАСА: Е, па како шта имам! Ујак сам ти, најближи сам ти, па дабоме и мене због тебе чествују. Знаш ли, Живка, седимо тако у кафани, па устанем па кажем: „Одох ја мало до моје сестричине, министарке, на једну кафу!“ А они око стола сви скидају капу: „Збогом, господин-Васо!“ „Пријатно, господин-Васо!“ „Хоћемо ли се видети сутра, господин-Васо?“ А мени, право да ти кажем, мило и онако пријатно ми као да ме неко голица по трбуху.
ЖИВКА: Па јест, може да буде пријатно!
ВАСА: Ама откад ја чекам да неко из наше фамилије онако… како да кажем… да одскочи, брате, да се чује, да се види и да се прослави. Зар толика фамилија па нико, где би то било! Мислио сам да ће пре одскочити Јова поп-Арсин. Био је бистро дете и имао је онако нечег госпоцког на себи. И сећам се баш, увек сам говорио: „Овај ће наш Јова далеко да дотера!“ Али он, ето, оде на робију. Па онда полагали смо велике наде и на Христину тетка-Дацину. Била је лепа и некако рођена за велику госпођу. И лепо је учила школе, али — помете се некако. Девети јој месец пао баш у време кад је требала да полаже матуру. И после тога готово да дигнем руке, кад једног дана, ти одскочи и ускочи у министарке. Алал јој вера, Живки, реко̂ сам мојој Кати. Кажем ја да неко из наше фамилије мора да оде високо.
ЖИВКА: Па јесте, само не видим шта има од тога фамилија што сам ја министарка?
ВАСА: Боже, Живка, како то говориш! Па зар ти не мислиш мало да погледаш и на своју фамилију?
ЖИВКА: Како да погледам?
ВАСА: Тако, да је збринеш! Па зашто си постала министарка ако нећеш своју фамилију да збринеш. Није да кажеш да је то нека велика брига и да се не може. Никога немаш који би могао бити државни саветник, или владика, или тако нешто: него све тако нешто, ситне жеље, ситни захтеви, па је право, Живка, да их збринеш!
ЖИВКА: Таман, где ћу ја толико њих збринути!
ВАСА: Немој тако, Живка; слушај ти мене што ти кажем. Јер упамти ово: нико те на свету не може тако оцрнити као фамилија; нико те на свету не може нагрдити, наоговарати и олајати као што може фамилија. Кажу: опасно је кад кога дочепају новине; море, какве новине, нису оне ни издалека тако опасне као фамилија. Зато, знаш, боље је добро са фамилијом. Па напослетку и ред је. Сваки министар збрине најпре своју фамилију, па тек онда државу. Па, напослетку, и преча му је фамилија од државе.
ЖИВКА: А зар ти мислиш, богати, да ја целу нашу фамилију узмем на врат?
ВАСА (вади једну цедуљу): Па и нема нас баш тако много. Ево, ја сам направио и списак, па нема нас више од деветнаест.
ЖИВКА: Каквих деветнаест, побогу, Васо, па то читава војска. Кога си, богати, све уписао?
ВАСА (чита): Тетка Савка.
ЖИВКА: Е, већ та тетка Савка, позајмила ми двеста динара па ми се овде попела. Вратићу јој тих двеста динара, па ето, то је доста за њу учињено.
ВАСА (чита): Прија Соја.
ЖИВКА: Њу бриши. Она је рекла за мене да сам алапача.
ВАСА: Па немој тако, Живка; то је рекла пре, док ниси била министарка, а сад, ево ја те уверавам, не би тако нешто за жива бога казала. А после, и немој тако да мериш речи у фамилији. Ето, и ти си за мене пре рекла да сам кафански клуподер и лопужа, ал’ видиш, ја то нисам примио к срцу. Нисам ти, истина, због тога долазио у кућу, али чим си постала министарка, ја сам први дојурио да ти честитам.
ЖИВКА: А кога си још записао?
ВАСА: Тетка Даца и њена ћерка Христина.
ЖИВКА: Је л’ она што је положила матуру?
ВАСА: Јесте.
ЖИВКА: Па шта она хоће? Положила је испит, па нека јој је наздравље.
ВАСА (чита): Јова поп-Арсин.
ЖИВКА: То је онај с робије?
ВАСА: Јесте (Чита). Пера Каленић.
ЖИВКА: Ко ти је то опет?
ВАСА: Ја га не познајем, али он каже да нам је род.
ЖИВКА (понавља у себи): Пера Каленић? Право да ти кажем, никад нисам чула да нам је неки Пера Каленић род.
ВАСА: Ни ја, Живка, али он вели: „Ујка Васо ми смо род.“
ЖИВКА: Ама је л’ то род откако сам министарка, или је и раније био?
ВАСА: Никад га раније нисам ни чуо ни видео.
ЖИВКА: Па добро, ујка-Васо, шта ти хоћеш сад са тим списком?
ВАСА: Па да их примиш, Живка.
ЖИВКА: Кога?
ВАСА: Па фамилију. Да их примиш, да ти сваки каже своју жељу и да видимо шта може да се учини. Сви се жале како су ти долазили па нећеш да их примиш.
ЖИВКА: Ама зар цео тај списак да примим? Па то ми треба десет дана само на то, а имам толико посла да немам кад ни честито да ручам.
ВАСА: А требало би да их примиш. Ако не може друкче, а ја, ако хоћеш, да их скупим, па све наједанпут да их примиш. Ето то ако хоћеш?
ЖИВКА: Па то би још и могло. Само, да се они не нађу увређени што ћу тако у гомили да их примим?
ВАСА: Ама, рећи ћу ја њима: засад не може друкче. А ти ћеш доцније, док одујми навала, да их призовеш кој пут.
ЖИВКА: Па, ето, нек дођу сутра поподне.
ВАСА: Добро, сутра! Е баш ти хвала, Живка. Немогу на миру да прођем од њих. Знаш, ја сам ти као најближи, па они сви мене: Шта је, ујка-Васо, зар се Живки не може ни прићи? Окупили ме као да сам ја министарка. Одох, ево из ових стопа, да их све обиђем и да им уречем састанак. Дакле, тако нека буде, за сутра?
ЖИВКА: Јесте!
ВАСА: То је најбоље. Искупићу их ја све, целу фамилију, па ти учини све што можеш, а ако не можеш, а ти обећај. Знаш како је, и обећање је кој пут доста. Е, ’ајде, поздрави Дару и зета. До виђења! (Оде).