Чин 4, Сцена 13: ВАСА, ЧЕДА
ВАСА (најпре узме из кутије са стола цигарете па напуни своју табакеру, а затим оде десним вратима): Даро, Даро… Је л’ ту Чеда? Молим те реци му нек дође овамо. Хтео бих да проговорим реч-две са њим.
ЧЕДА (долази): Шта је, ујка-Васо?
ВАСА: Хтео сам, Чедо, да ти кажем… Чекај, шта сам оно хтео да ти кажем? Ах, да! Замисли, сазнали смо ко је писао оно у новинама.
ЧЕДА: Е?
ВАСА: И шта мислиш ко је?
ЧЕДА: Ко би то могао знати?
ВАСА: Ти!
ЧЕДА: Та није могуће?
ВАСА: Јесте, ти!
ЧЕДА: Ко би то рекао?
ВАСА: И знаш како смо сазнали?
ЧЕДА: Баш сам радознао?
ВАСА: Сазнао Никарагуа и јавио нама.
ЧЕДА: Ама зар се тај Никарагуа још меша у наше породичне ствари?
ВАСА: Не меша се, него написао и тражи сатисфакцију.
ЧЕДА: Па нека му да Анка сатисфакцију.
ВАСА: Е, тај си му колач лепо испеко̂, то ти се мора признати. Али овај други колач што си га испекао Живки преко новина, то ти не ваља.
ЧЕДА: Прегорео је мало.
ВАСА: Прегорео је много а не мало! И онда, брате, не ваља ти што се служиш фалсификатима.
ЧЕДА: Каквим фалсификатима?
ВАСА: Па то, на пример, прво си мене фалсификовао.
ЧЕДА: Не знам.
ВАСА: Знаш, — како да не знаш. Представио си се човеку као да си ти ујка Васа, а то је, брате, фалсификат, а ја због тога мал’ не погибох малочас. Па онда, ’ајде мене, нека ти је просто, али си фалсификовао и Живку.
ЧЕДА: Да се нисам коме представио као министарка?
ВАСА: Ниси, али си написао да је одвратна баба, а то је опет фалсификат.
ЧЕДА: Гле, молим те, е, то нисам знао.
ВАСА: А знаш ли ти, пријатељу, да си тиме учинио највећи грех који живи човек може учинити? Убијеш човека, — наћи ћеш у закону ма какву олакшавну околност; опљачкаш цркву, — наћи ћеш опет у закону какву олакшавну околност; упалиш суседу кућу, — и за то ћеш наћи у закону какву олакшавну околност; али — рећи јавно за једну добродржећу ташту да је одвратна баба, е нема тога закона на кугли земаљској у коме би се за тај злочин могла наћи олакшавна околност.
ЧЕДА: То, видите, нисам знао.
ВАСА: Ниси дабоме, а ниси знао ни то да ће цела та ствар рђаво по тебе да се сврши. Него дедер да ја и ти онако озбиљно проговоримо.
ЧЕДА: Знам, знам већ, хоћете да ме саветујете да напустим жену.
ВАСА: Ама каква жена, молим те, овде су сад у питању много крупније ствари но што је жена. Остави ти оно што сам ти ја говорио пре, оно сам ти говорио по министарској памети и онда, разуме се, морао сам говорити којешта, али ово што хоћу сада да разговарам с тобом, то је по мојој сопственој памети.
ЧЕДА: Да чујемо, дакле?
ВАСА: Цела та ствар у новинама, као што и сам видиш, отишла је далеко, врло далеко. Сам Сима је дошао у врло незгодан положај. И, мало пре нам је телефонирао, ствар ће се изнети чак и на министарској седници, и то још сад, до подне.
ЧЕДА: То је добро.
ВАСА: Па ја, знаш, нешто мислим — ово је потпуно по мојој памети — како би било да ствар некако загладимо?
ЧЕДА: Па загладите је!
ВАСА: Ама шта имам ја ту да гладим! Не могу ја ту ништа, него кад би ти. Кад би ти, на пример, написао онако отворено: оно што сам пљунуо, пристајем да полижем.
ЧЕДА: Ко да полиже?
ВАСА: Па ти, брате!
ЧЕДА: А, извините!
ВАСА: Ама де, то се само тако каже. Него ево овако да,напишеш: све оно што сам писао у новинама није истина.
ЧЕДА: Па знам. Али кад је истина.
ВАСА: Знам ја да је истина, али… брате мој, истина се никад не говори јавно, и истина се никад не штампа у новинама. Истина је згодна за оговарање, онако у четири ока, у породици, а куд си ти па видео и чуо да се истина јавно каже?
ЧЕДА: Је ли то све из ваше памети?
ВАСА: Па из моје, дабоме! И видиш, нешто се мислим: кад би ти тако написао па ја то однео Сими пре седнице. Па они њему у министарској седници: „Шта је ово, господине Симо, у новинама?“ а он њима: „Ништа, изволите прочитати ово!“ па исповрти твоје писмо.
ЧЕДА (ко бајаги усхићен): Ала би то дивно било!
ВАСА: И ја мислим да би дивно било. Јер, видиш, овако, без тога, могу они њему рећи: „Брате Симо, ти си цео кабинет обрукао, па да спасеш углед кабинета, дај ти, брате Симо, оставку!“
ЧЕДА (још усхићенији): Ала би то дивно било!
ВАСА: Које?
ЧЕДА: Па то!
ВАСА: Да Сима да оставку?
ЧЕДА: Јесте.
ВАСА (разочарано): Бре, бре, бре! Па шта ја ово говорим и зашто тупим зубе. Па ја, бре, мислим да говорим с паметним човеком.
ЧЕДА: Па тако и ја мислим говорећи с вама, али, видите, преварили смо се обојица.
ВАСА: Још како смо се преварили!