Чин 3, Сцена 13: ДАРА, ЖИВКА
ДАРА (дотрчи): Шта је, забога?
ЖИВКА: Даро, дете, ево ти се заклињем, убићу га!
ДАРА: Кога, забога?
ЖИВКА: Онога твога!
ДАРА: Али зашто?
ЖИВКА: Замисли, усудио се да тера спрдњу са мном. Убићу га, па нека идем на робију и нека се пише и приповеда: отишла је на робију што је убила зета.
ДАРА: Па шта је, забога, урадио?
ЖИВКА: Дошао је да ме проси.
ДАРА: Како да вас проси?
ЖИВКА: Као проводаџија.
ДАРА: Боже, мајко, шта вам је, шта говорите?
ЖИВКА: То што ти кажем, дошао је као проводаџија, да ме проси.
ДАРА: Зар код живог мужа?
ЖИВКА: Замисли!
ДАРА: Где се може жена код живог мужа просити?
ЖИВКА: Ти сад па опет навијаш на оно. Друго је оно за тебе.
ДАРА: А што, ко бајаги, друго?
ЖИВКА: Зато… Зато што је друго! Па и да није, биће друго! Е, неће тај више бити мој зет па да му је круна на глави. Живи били па видели.
ДАРА: Опет ти!
ЖИВКА: Опет, дабоме, него ваљда да га гледам и даље у кући. Уосталом, још данас ћеш ти сама доћи к мени и молити ме да те спасем те битанге. ’Ајде видећеш! Не била ја која сам ако ме још данас ти сама не молиш!