Чин 2, Сцена 3: ПРЕЂАШЊИ, ГЂА ЖИВКА
ЖИВКА (долази споља под шеширом, а за њом један фотографски шегрт носи преко руке хаљину увијену у бели чаршав): Метни овде!
ШЕГРТ (остави хаљину преко столице).
ЖИВКА: Тако, сад можеш ићи!
ШЕГРТ (оде).
ДАРА: Где си, богати, носила ту нову хаљину?
ЖИВКА: Фотографисала сам се; дванаест кабинет и једна велика за излог. А била сам и код зубног лекара. Је ли ме тражио ко?
ЧЕДА: Донете су визит-карте.
ДАРА: Забога, мајка, шта ће ти шест стотина?
ЖИВКА: Како шта ће ми? Толика фамилија па морам сваком да дам за успомену и иначе, потрошиће се то за три године. Је л’ те, децо, а примећујете ли ви штогод на мени?
ЧЕДА: Ништа…
ЖИВКА: А кад се насмејем? (Смеје се).
ЧЕДА: Златан зуб.
ДАРА: Забога, мама, па теби је тај зуб био потпуно здрав.
ЖИВКА: Па био је здрав, дабоме.
ДАРА: Па што си навукла злато на њега?
ЖИВКА: Него! Какво је то питање? Зар госпа Драга има златан зуб; зар госпа Ната има два златна зуба, па чак и госпа Рокса протиница има златан зуб, а ја да га немам.
ЧЕДА: Па да, откуд има смисла то: министарка, а да нема златан зуб!…
ЖИВКА: Па дабоме! Кад дође тако неко отменији у посету, па се у разговору насмејем, а мене чисто срамота.
ЧЕДА: Сасвим!
ЖИВКА: Не знам само да л’ би лепо стајало да и с десне стране направим један зуб?
ЧЕДА: То би лепо било због симетрије.
ЖИВКА: Нико ме на телефону није тражио?
ЧЕДА: Јесте. Неки др Нинковић.
ЖИВКА: Је л’ реко̂ да ће доћи?
ЧЕДА: Јесте.
ЖИВКА: Баш добро!
ДАРА: Ко ти је то опет?
ЖИВКА: Секретар министарства спољних послова. Даро, дете, однеси, богати, ту хаљину, метни је у орман. Чекај. Понеси и шешир. (Скида). И онако имам са твојим мужем да проговорим реч-две.
ЧЕДА: Врло добро, и ја имам с вама да разговорим реч-две.
ДАРА (узме хаљину са столице и шешир па одлази).