Чин 1, Сцена 3: ЖИВКА, СЛАВКА
ЖИВКА (пошто је Анка отишла): Ето, видиш ли је! Дође ми, богами, да потегнем овим маказама па да јој разбијем главу. Али шта ћу, морам да трпим. Дужна сам јој три месеца, па морам да трпим.
САВКА (срчући кафу): Ех, такво ти је данас млађе.
ЖИВКА: Па то сам те баш звала, тетка Савка, да те умолим да нам даш једно двеста динара на зајам.
САВКА (тргне се): Ју, синко, а откуд мени?
ЖИВКА: Па оно што имаш на књижицу.
САВКА: Ех, то… на то немој ни да рачунаш, где бих ја то дирала! Једва сам скупила да ми се нађе, не дај боже!…
ЖИВКА: Боже, тетка Савка, ти па као да ти ми то нећемо вратити. Платићемо ти поштено и интерес, а за три месеца имаш своје паре. Слушај, не била ја Живка ако га не натерам да се увуче у какву комисију. Шта ту партија! Ђока кума-Драгин назида кућу са партијом, а овај мој растури кућу.
САВКА: Да л’ си баш сигурна?
ЖИВКА: Шта?
САВКА: Па то, да ће ући у комисију?
ЖИВКА: Ти сумњаш да ћемо ти вратити?
САВКА: Није то, него знаш, не волим у тај новац да дирам, па, велим, ако не уђе у комисију…
ЖИВКА: Па не мора да буде баш комисија, може он и друкче. Ако не може никако друкче, а ти да знаш, узајмићемо макар на друго место, па теби вратити. Теби твоје не гине.
САВКА: Ако је само за три месеца…
ЖИВКА: Ниједан дан више!…