Чин 2, Сцена 11: ЖИВКА, НИНКОВИЋ
АНКА (пошто је Васа отишао, уноси карту).
ЖИВКА (чита): А, господин Нинковић? Нека изволи.
АНКА (пропушта Нинковића, а она се повлачи).
НИНКОВИЋ (испеглан, избријан, напудрован. На ногама беле камашне, на рукама рукавице, у рупи од капута цвет): Љубим руке, милостива! (Љуби јој руку). Био сам слободан, на ваш позив…
ЖИВКА: Баш вам хвала! Изволите седите! Ја сам вас узнемирила…
НИНКОВИЋ: Велика част за мене!
ЖИВКА: Хтела сам да вас замолим за једну услугу.
НИНКОВИЋ: На мене можете, госпођо, са поуздањем рачунати. Же сви тутафе а вотр диспози сиои!
ЖИВКА: Кажу да ви знате сва правила… како да кажем…
НИНКОВИЋ: Правила отменог друштва; л бон тон ди гран монд. О, госпођо, отменост, то је готово атмосфера без које ја нисам кадар да дишем; отменост је моја природа.
ЖИВКА: Па, знате, ја сам обавезна да примам. Мислим, знате, да ступим у везе и са овдашњим страним посланицима, па бих желела да уведем у моју кућу отменост.
НИНКОВИЋ: То је лепо од вас и, верујте, добро сте учинили што сте се мени обратили.
ЖИВКА: Па, казали су ми.
НИНКОВИЋ: Госпођа Драга, док је била министарка, није хтела ни најобичнији корак да учини док се са мном не посаветује. Ја сам јој правио јеловник за вечере, мени за дине, по мојем је укусу наместила свој будоар, ја сам јој уређивао журеве, ја јој бирао тоалете. Ја имам, знате, један нарочито префињени укус. Ен гу парфе.
ЖИВКА: Гле’те, молим вас, а ја баш сад мислим да правим једну вечерњу хаљину.
НИНКОВИЋ (посматра је зналачки): Gris nale бело грао, које прелива у плавило ведрога неба, креп де шин, са нешто мало ружичастога, можда само оперважени рукав и ревер, или можда џепови у тону… Не знам, видећемо… Тек, потребно је нешто ради нијансирања…
ЖИВКА: Ићи ћемо заједно код моје кројачице.
НИНКОВИЋ: Врло радо.
ЖИВКА: А шта ми још препоручујете као отменост?
НИНКОВИЋ: Ох, да… то је главно — Се ла шоз пренсипал.
ЖИВКА: Баш сам данас наместила златан зуб.
НИНКОВИЋ: То сте добро учинили, то је шик и даје шарм осмеху.
ЖИВКА: Изволите ви мени само рећи све што је отмено и шта би требало још учинити. Све ћу ја то учинити.
НИНКОВИЋ: Знате ли коју игру на картама?
ЖИВКА: Знам жандара.
НИНКОВИЋ: Ах!… Ви морате научити бриџ.
ЖИВКА: Шта да научим?
НИНКОВИЋ: Бриџ. Без бриџа се не да замислити отмена дама. Нарочито ви имате намеру да призивате и дипломатски кор, а дипломатски кор без бриџа, то није дипломатски кор.
ЖИВКА (ко̂ бајаги увређена): Па, да!
НИНКОВИЋ: Госпођа, разуме се, пуши?
ЖИВКА: Таман! Не могу чак ни дим да трпим.
НИНКОВИЋ: И то, госпођо, морате научити, јер без цигарете се не да ни замислити отмена дама.
ЖИВКА: Јух, бојим се угушићу се од кашља.
НИНКОВИЋ: Знате како је: отмености ради човек мора погдешто и да поднесе. Ноблес оближ. И још нешто, госпођо, ако ми дозволите само да вас питам?
ЖИВКА: Је л’ то опет због отмености?
НИНКОВИЋ: Да, госпођо. Само, питање је… како да кажем… ви ми, је л’ те, нећете замерити, питање је врло деликатно. Ин кестион ту та фе дискрет?
ЖИВКА: Молим!
НИНКОВИЋ: Има ли госпођа љубавника?
ЖИВКА (изненађена и увређена): Како? Ју, па за какву ви мене држите?
НИНКОВИЋ: Ја сам вам унапред рекао да је питање врло деликатно, али ако желите да будете отмена дама, ин фам ди монд, ви морате имати љубавника.
ЖИВКА: Али ја сам поштена жена! господине!
НИНКОВИЋ: Екселан! Па то је баш оно што је интересантно, јер кад непоштена жена има љубавника, то није више интересантно.
ЖИВКА: Но, само ми још то треба!
НИНКОВИЋ: Ја вас уверавам, госпођо, да само тако можете бити отмена дама, дама од положаја, ин фам ди монд, ако играте бриџ, ако пушите, и ако имате љубавника…
ЖИВКА: Ју, тешко мени! ’Ајде за тај бриџ и за то пушење како тако, али за тога љубавника…
НИНКОВИЋ: Питали сте ме, и ја сам сматрао за дужност да будем искрен и да вам кажем. Разуме се, ваша је ствар како ћете поступити. Можете ви бити министарка и без бриџа и без цигарете и без љубавника, и уопште без отмености.
ЖИВКА: Па добро, а госпођа Драга, је л’ она играла бриџ?
НИНКОВИЋ: Разуме се! Научила је!
ЖИВКА: И пушила је?
НИНКОВИЋ: Разуме се.
ЖИВКА: И… оно?
НИНКОВИЋ: Да, госпођо, да, имала је и љубавника.
ЖИВКА (заборављајући се, врло радознало): А ко је то био?
НИНКОВИЋ: Ја.
ЖИВКА: Ви? А је л’ госпа Ната била отмена?
НИНКОВИЋ: Још како!
ЖИВКА: А ко је био њен?
НИНКОВИЋ: Опет ја.
ЖИВКА: Па, како то… ви то онако редом?
НИНКОВИЋ: Чим кабинет да оставку, и ја дам оставку.
ЖИВКА: А ви сте само док је особа на влади?
НИНКОВИЋ: Па да, госпођо! Док је госпођа министарка на влади, она мора бити отмена; чим није више на влади, не мора бити отмена.
ЖИВКА: Право да вам кажем, то ми никако не иде у главу.
НИНКОВИЋ: Међутим, ништа лакше од тога. Од свега што сам вам казао, бриџ је најтежи. Јер, шта је пушење, — искашљете се мало па готова ствар; а шта је љубавник, — искомпромитујете се мало па готова ствар, — али бриџ је, верујте, врло тешка и компликована игра. Ен же комплике, ме тре дистанге.
ЖИВКА: Али ја бих, господине, желела да останем поштена жена.
НИНКОВИЋ: Па останите, ко вам то брани!
ЖИВКА: Како то „па останите“, а овамо бриџ. Зар да играм бриџ па да останем поштена?
НИНКОВИЋ: Зашто не?
ЖИВКА: Ама није бриџ. Нисам то хтела да кажем, него ми се, право да вам кажем, узмутило у глави па већ не знам шта говорим! Не иде то мени у главу што ви кажете, па ето ти!
НИНКОВИЋ: Видите, госпођо, ту није главно имати љубавника ради себе, већ ради света. Потребно је да се компромитујете ако хоћете да будете отмена дама. Воала, са се л пренсип фондаментал!
ЖИВКА: Али како ви то мислите да се компромитујем?
НИНКОВИЋ: Потребно је већ на првоме, најскоријем журу, било код ове или оне даме, да постанете предмет разговора. Да једна дама, рецимо, дискретно шапне оној до себе: „Ко би то рекао за госпођу Живку?“ — „Шта забога?“— да запита друга дама, „Невероватно, — да одговори она прва — али сам поуздано чула… замислите, госпођа Живка преотела је господина Нинковића од госпође Наталије!“
ЖИВКА: Па јес’, тако ће да се шапуће.
НИНКОВИЋ: Али, врло је вероватно, госпођо, да ће бити и таквих који ће вас бранити. „Ох, ја то не верујем, то није могуће, ја познајем госпа-Живку, није она таква!“ Е, видите, тима што вас бране ваља запушити уста.
ЖИВКА: Како? Запушити уста онима који ме бране?
НИНКОВИЋ: Разуме се! Њима треба запушити уста. Рећи ћете: како? Врло просто и једноставно. Д’ин маниер бјен семпл! Ви морате уложити сав свој труд код мога министра да ми да класу, да ми што пре да класу. Истина, мој министар ће вам казати: па он је добио класу пре два месеца, али ви му реците: то је било под старом владом, а потребно је и под овом да добије класу. Рећи ћете: зашто? Зато, госпођо, што би то најбоље запушило уста онима који би покушали да вас бране, а кад њима једанпут запушимо уста, о, онда ће се шапутати на све стране.
ЖИВКА: Па је л’ то само да се шапуће и ништа више?
НИНКОВИЋ: Се са! То је сасвим довољно! Се сифизан!
ЖИВКА (размишља): Ако је само да се шапуће!… А је л’ те, молим вас, то је онако само за свет да будем непоштена, а за себе да будем поштена?
НИНКОВИЋ: Зашто не? Може и тако. Са ва оси.
ЖИВКА: Чудновата та отменост! Бива да су жене за свет поштене а за себе непоштене, а ово сасвим наопако! Па добро, је л’ ви и мој љубавник да будете?
НИНКОВИЋ: То је, госпођо, ствар вашег укуса, ствар ваших… како да се изразим, ин кестион д во сантиман ентим!… Само, ако ме питате за савет, боље вам је узети некога који је већ испрактициран.
ЖИВКА: Ама како испрактициран?
НИНКОВИЋ: Па, рецимо, ја знам већ све начине да вас врло брзо компромитујем; па онда, ја знам толико ствар да развијем и да јој дам једну нарочиту форму, ин форм спесиал, да на крају крајева и ви сами почнете о себи рђаво да мислите, и најзад, — е са се ла шоз пренсипал, — чим кабинет да оставку, ја умем да појмим да ми је дужност да и ја дам оставку. Уосталом, можете се распитати о мени, па ћете, у то сам уверен, добити само најповољније информације.
ЖИВКА: О, људи, шта ме снађе! Да сам јуче умрла, то не би’ данас доживела.
НИНКОВИЋ: Да, али да сте јуче умрли, ви не би данас били госпођа министарка.
ЖИВКА: И то је истина! (После размишљања). Па добро, како ви то мислите?
НИНКОВИЋ: Боже мој, ствар је врло проста. Се семпл ком ту! Што се тиче бриџа, ту се морате вежбати; што се тиче пушења, и ту се морате вежбати, а што се тиче љубавника, ту немате шта да се вежбате.
ЖИВКА: Ама како ви мени „нема шта да се вежбам“. Мени то изгледа као да ви нешто ружно мислите.
НИНКОВИЋ: Најбоље би видели, госпођо, како ја мислим све то да изведем, ако одмах пређемо на ствар.
ЖИВКА (престрашено): На коју ствар?
НИНКОВИЋ: Ево како мислим: Бриџ, на пример, можемо сутра почети да учимо. Што се тиче пушења, можете се сад већ одмах послужити. (Вади табакеру и нуди јој). А што се тиче љубавника, и ту…
ЖИВКА: И ту се могу одмах послужити. Ама ви мени нешто много увијате, па ће на крају крајева да испадне као да сам ја непоштена жена.
НИНКОВИЋ: Пардон, мил фоа пардон! Ја не прелазим границу савета које сам дужан дати вам, ако ви још увек на њих полажете. Ако у тим саветима има чега неугодног за вас, ја сам увек готов да ретерирам. Ви сте желели да вас упознам са правилима отмености…
ЖИВКА: Па јесте… видим и сама, нисте ви криви; само знате како је…
НИНКОВИЋ (дижући се): Могу ли сматрати, госпођо, да су даљи моји савети излишни?
ЖИВКА: Ама чекајте, де! Видим ја да то мора да буде, није да не видим, али знате како је… није то лако бацити образ под ноге.
НИНКОВИЋ: Како год ви желите.
ЖИВКА: Добро. ’Ајде од сутра, рецимо, да почнемо бриџ да учимо. А за цигарете, ето, дајте ми. (Узме је и ставља на сто).
НИНКОВИЋ (одмах нуди): Молим!
ЖИВКА: А за оно… је л’ не може то малко да почека?
НИНКОВИЋ: Ако немате храбрости, најбоље је не мислити на то.
ЖИВКА: О, брате!… Напослетку шта ћу му, кад мора да буде, нека буде! Ето, сматрајте да сте од данас уведени у дужност.
НИНКОВИЋ: Какву дужност?
ЖИВКА: Па… то… — као љубавник.
НИНКОВИЋ: Молим? (Љуби јој нежно руку). Уверавам вас да ћете бити задовољни.
ЖИВКА: Па сад већ како му бог да. Кад је отмено, нек је отмено!
НИНКОВИЋ: Још једно питање. Желите ли да вам пишем љубавна писма или не?
ЖИВКА: Каква љубавна писма?
НИНКОВИЋ: Па тако. Има госпођа којима то чини нарочито задовољство да сваки дан добију мало, ружичасто писамце, пуно љупких речи.
ЖИВКА: Ето ти сад! Никад ја то у животу нисам добила.
НИНКОВИЋ: Се ком ву вуле. Како желите, ја стојим на расположењу.
ЖИВКА: Напишите ми баш једно да видим како је то, па ако ми се допадне, ја ћу вам наручити још неколико.
НИНКОВИЋ: Молим. Чим стигнем у канцеларију. За десет минута имате љубавно писмо. (Хоће да пође). А сад, вашу ручицу, драга пријатељице! (Пољуби јој руку). Ма шер ами! (Полази и са врата баца јој пољубац). Па-па! Па-па!…