Чин 3, Сцена 12: ЧЕДА, ЖИВКА
ЧЕДА (улази врло озбиљно, клања се још с врата): Имам ли част с госпођом министарком?
ЖИВКА (презирући га и не окрећући главу): Да. Изволите сести!
ЧЕДА: Благодарим. Ја вас молим да ме извините што сам узео слободу узнемирити вас…
ЖИВКА: Шта сте ради, господине?
ЧЕДА: Ја долазим, госпођо, по једном врло деликатном послу, па бих вас молио да ме пажљиво саслушате.
ЖИВКА: Молим, изволите говорити!
ЧЕДА: Видите, госпођо, живот је необично комплицирана појава. Природа је саздала бића али није утврдила законе о међусобним односима тих бића, већ је дозволила да се ови самосвојно, под оваквим или онаквим приликама или околностима, стварају и развијају; те стога нису то више пуки случајеви већ нормалне појаве, сукоби односа, који се тако често јављају у овоме или ономе облику.
ЖИВКА: Мислите ли ви, господине, да држите предавање, или имате што да ми кажете?
ЧЕДА: Извините, госпођо, али је овај увод био неопходан пре но што пређем на саму ствар.
ЖИВКА: Дакле, молим вас, пређите одмах на саму ствар.
ЧЕДА: Ствар је у овоме, госпођо: Ја имам једнога пријатеља, младога човека и човека од будућности. Он је рад да се жени и мени је поверио, молећи ме да му будем проводаџија. Он је уверен да ћу ја његову ствар искрено заступати и зато ми је поверио.
ЖИВКА: Али шта се мене тиче ваш пријатељ и ваш проводаџилук!
ЧЕДА: Одмах ћу вам то објаснити. Он је дуго и дуго размишљао о женидби и није могао лако да се одлучи. Увек ми је говорио: „Ако се већ решим да се женим, узећу само зрелу женску.“
ЖИВКА: Па добро, нек узме ако хоће и зрелу женску, али што ви мени све то казујете?
ЧЕДА: Госпођо, он је лудо заљубљен у вас.
ЖИВКА: Шта кажете?…
ЧЕДА: Он верује да сте ви зрели…
ЖИВКА (скочи): Чедо!
ЧЕДА: Он ме је данас са сузама у очима преклињао: „Господине Чедо, ви сте у тој кући познати, идите и запросите госпа Живкину руку за мене!“
ЖИВКА (једва уздржавајући се од узбуђења): Чедо, умукни, Чедо!
ЧЕДА: Ја сам му лепо рекао: „Али госпођа је удата!“ а он вели: „Не смета ништа, данас се могу и удате жене удавати!“ Говорио сам му затим: „Али то је поштена жена!“
ЖИВКА (дрекне): Па и јесам!
ЧЕДА: И ја сам му то казао, али он каже: „Да је поштена, не би она примала љубавна писма од мене!“
ЖИВКА (њен гнев прелази у бес): Куш! Убио те бог да те убије, псето лајаво! Да ниси више писнуо, или ћу те столицом по глави!
ЧЕДА: А ја њему кажем: „Знам, господине Нинковићу, да сте јој писали љубавно писмо, читао сам га!“
ЖИВКА: Кој га је читао?
ЧЕДА: Па ја!…
ЖИВКА (плане): Напоље!
ЧЕДА (устаје): Дакле, шта да кажем младожењи?
ЖИВКА: Нека иде до ђавола и он и ти!
ЧЕДА: Он би желео доћи на виђење.
ЖИВКА: Вала, јеси ли чуо, Чедо, не била ко сам ако ти не одеш на виђење у Ивањицу.
ЧЕДА: Врло радо, зашто не! Само пре тога идем господину министру Сими Поповићу да га замолим да остави жену пошто јој се указала прилика за удају.
ЖИВКА: Макни ми се с очију ако хоћеш да ти се не укаже лепа прилика!
ЧЕДА: Ја вас молим, умирите се, госпођо! Живот је, видите, веома компликована појава. Природа је саздала бића, али није утврдила и законе међусобних односа тих бића…
ЖИВКА (у крајњем бесу дохвати са стола књиге, кутије, букет, звонце, јастук са столице и све што јој дође до руку, и гађа га вриштећи). Напоље, вуцибатино, напоље!
ЧЕДА (поклони се званично на вратима и оде).
ЖИВКА (падне уморна и узбуђена у наслоњачу па кад се мало поврати, скочи и оде левим вратима): Даро, Даро, Даро!