Чин 4, Сцена 15. ЧЕДА, ВАСА
ЧЕДА: (Васи): Ко вам је ово, побогу?
ВАСА: А ђаво ће га знати; сам је измислио да нам је род, а види га сад!
ЧЕДА: Па ви, ујка-Васо, мени пребацујете да сам вас фалсификовао, а ето ви фалсификујете рођаке.
ВАСА: Ама нисам то ја, сам се он фалсификовао. И види га, молим те, чим чу за оставку, а он опра руке.
ЧЕДА: Тако је то, мој ујка-Васо. Пацови се разбегавају чим лађа почне да тоне. Није овај ни први ни последњи.
ВАСА: Море, нек иде дођавола! Него, дедер, кажи ти мени оно што сам те питао: може ли она ствар некако да се изглади?
ЧЕДА: Ама оставите се, ујка-Васо, глађења; зар не видите да је цела ситуација тако рапава да се не може ни изрендисати а камоли изгладити.
ВАСА: ’Ајдемо ми твојој Дари. Хоћу с њом да проговорим. Ипак, ћерка је, њу ће пре да заболи срце него тебе.
ЧЕДА: Молим, изволите, немам ништа против. Покушајте, можда ће њу заболети срце. Извол’те овамо! (Оду заједно у десну собу).