Чин 4, Сцена 14: ПЕРА КАЛЕНИЋ, ПРЕЂАШЊИ
ПЕРА КАЛЕНИЋ (долази споља): Добар дан желим, добар дан!
ВАСА: Добар дан!
КАЛЕНИЋ (Чеди): Част ми је представити се: Пера Каленић. (Васи). Је ли код куће тетка Живка?
ЧЕДА: А господин је…?
ВАСА: Наш рођак.
КАЛЕНИЋ: Најближи рођак по женској линији.
ЧЕДА: Тако, то ми је мило. Ја сам зет тетка-Живкин.
КАЛЕНИЋ (рукује се): Ви? Боже мој, ето, а нисмо се ни познавали. Слушајте, можда је и боље што тетка Живка није моментално овде, да нас троје, као мушки чланови породице, одржимо један ужи породични савет.
ЧЕДА: Молим, изволите само објавити дневни ред.
КАЛЕНИЋ: На дневном је реду, као што знате, овај напад у новинама који је данас изашао противу тетка-Живке. (Чеди). Ви сте извесно читали?
ВАСА: Јест, прочитао је он то.
КАЛЕНИЋ: Ја сам дакле саставио један одговор, јер, дозволите, наша је дужност, као чланова породице, да одбранимо тетка-Живку од тако гадних клевета.
ЧЕДА: Разуме се!
КАЛЕНИЋ: Хоћете ли да чујете мој одговор? (Вади хартију из џепа). Мој одговор је упућен на адресу онога магарца који је написао то у новинама. (Чеди). Шта мислите, да ли да га назовем коњем или магарцем, шта ми саветујете?…
ЧЕДА: Сасвим свеједно, не видим да има какве разлике. Само, јесте ли ви мислили о томе да ће тај кога будете назвали коњем или магарцем вама разбити нос?
ВАСА (за себе): Опет нос!
КАЛЕНИЋ: Мислио сам и на то, али ја се нећу на ово потписати.
ЧЕДА: А, тако? Е, то је друга ствар.
КАЛЕНИЋ: Ја сам, дакле, да вам не бих читао све, у свом напису врло вешто извео ствар. Рекао сам да је дотични господин представник једне стране државе, Никарагуе, и да је као такав дошао у посету ради извесних званичних преговора, рецимо ради преговора за закључење трговинског уговора.
ЧЕДА: Са госпа-Живком?
КАЛЕНИЋ: Не, него с нашом државом. Затим сам рекао да дотична госпођа министарка, којој је он дошао, моментано још нема чекаоницу у кући, а како је тога тренутка била заузета, упутила је дотичног господина у собаричину собу да тамо причека, као у чекаоници.
ЧЕДА: А што је скинуо капут?
КАЛЕНИЋ: А то што је скинуо капут, рекао сам да је стога што је дотична собица врло ниска и тесна.
ЧЕДА: То сте се, видите, врло добро сетили. Мени никад не би тако нешто пало на памет. То вам је необично духовито.
КАЛЕНИЋ: Је л’ те?
ЧЕДА: Баш ми је мило што имам тако духовитог рођака. Но, ујка-Васо, сад немамо шта више да бринемо. Ствар је сасвим у реду. Ако ово што је господин написао изађе у новинама, ствар ће бити потпуно уређена.
ВАСА: Само да не буде доцкан?
КАЛЕНИЋ: Зашто доцкан?
ЧЕДА: Па знате, није немогуће да ће г. Сима још данас дати оставку.
КАЛЕНИЋ (непријатно изненађен): Теча Сима?
ЧЕДА: Да, теча Сима.
КАЛЕНИЋ: То није могуће!
ЧЕДА: И то због онога у новинама.
ВАСА: Да, на жалост, због онога у новинама.
КАЛЕНИЋ: Али зашто, молим вас? То не би било нимало лепо. И, најзад, не видим да је он ту крив.
ЧЕДА: Па није, ал’ видите, обично се кола крхају на ономе који није крив.
КАЛЕНИЋ: Јесте ли ви баш сигурни да ће он дати оставку?
ЧЕДА: Сигуран нисам, али тако се мисли, тако се говори.
КАЛЕНИЋ: Онда, шта мислите? Зар не би било боље да ја причекам са овим одговором… да видимо најпре ситуацију, јер, ја бар тако мислим, ако да оставку и не буде више министар, онда престаје свака потреба да се брани, зар не?
ЧЕДА: Разуме се. Исто тако и ја мислим. И не само то, него ако да оставку и не буде министар, онда нема смисла бити у сродству са њим.
КАЛЕНИЋ: Па јест!
ЧЕДА: Ја, на пример, то ћу вам искрено рећи, ако он не буде више министар, мислим сасвим да се одречем сродства са госпа-Живком.
КАЛЕНИЋ: А мислите ви одиста да ће дати оставку?
ЧЕДА: Право да вам кажем, ја мислим да је досада већ и дао.
КАЛЕНИЋ: Право да вам кажем, баш ја и нисам тако блиски род.
ВАСА: Гле сад. Па је л рече јуче да си најближи род?
КАЛЕНИЋ: Па јесте, не кажем да нисам, али више по женској линији, а знате, сродство по женској линији није никад довољно поуздано.
ВАСА: Па је ли рече, пре ћеш да погинеш но што ћеш допустити да ти се оспори сродство?
КАЛЕНИЋ: Да, ја сам се онако фигуративно изразио.
ЧЕДА: Разуме се, то је само фигуративно. Ви то, ујка-Васо, не можете да разумете.
ВАСА: Не могу.
ЧЕДА: Некад, у старо време, род је род; данас су се измениле прилике, па род може да буде и фигуративни род.
КАЛЕНИЋ: Ви врло правилно схватате ствари.
ВАСА: Ја их, боме, не схватам, па то ти је.
ЧЕДА: Па зато и не вреди више о томе говорити. Дакле, драги и фигуративни рођаче, најбоље је, метните ви тај рукопис у џеп и отидете у чаршију, или зађите по кафанама па се распитујте о ситуацији. Ако теча Сима и буде дао оставку, ви дођите и прочитајте то тетка-Живки; ако буде дао оставку, онда не вреди цела ствар труда.
КАЛЕНИЋ: Сасвим, сасвим, као да ми из уста вадите реч. Дакле, чим чујем каква је ситуација, ја ћу доћи…
ЧЕДА: Ако је потребно.
КАЛЕНИЋ: Па да, ако је потребно. Збогом, господине; збогом, господине Васо. (Оде).