Чин 1, Сцена 1: ЖИВКА, САВКА
САВКА (седи крај стола): Шта си се замислила?
ЖИВКА (стоји иза стола, о врату јој виси сантиметар, а у руци велике маказе. Наслонила маказе на усне и замислила се гледајући у панталоне): Гледам, знаш, како да избегнем ово место што се излизало.
САВКА: Не можеш га избећи, него подметни парче.
ЖИВКА: Готово, а и онако ће му трајати од петка до суботе.
САВКА: А цепа, а? Па, знаш како је, нека је само жив и здрав, па нека цепа.
ЖИВКА: Ју, није да цепа, тетка, него дере као вук јагњећу кожу. И купуј му, и прекрајај му, и никад ништа на њему цело ни двадесет и четири сата.
САВКА: Несташан, много несташан!
ЖИВКА (за време ове сцене она мери и кроји): Не може да се стигне, богами! Не прелива нам се, забога, већ једва везујемо крај с крајем.
САВКА: А лепа плата.
ЖИВКА: Па и није. Док одбијеш порезу, платиш кирију, купиш дрва, тек видиш, остану ти чисте шаке. Тешко је данас о плати живети, али овај мој не уме. Не гледа своја посла и своју кућу, него се занео за политику.
САВКА: Па јест!
ЖИВКА: Оно и други се бакћу и, што кажу, ломе са политиком, али опет, некако, гледају и себе. Те комисије, те процене, те седнице, па се спомогну некако. Али овај мој не уме. Све: ово не иде, нашкодиће угледу партије; оно не иде, повикаће опозиција. И све тако. А девојку, ето, нисмо платили већ три месеца, па кирију нисмо платили за прошли месец, а где су још оне ситне подужице: те млеко, те бакалин и… већ знаш!…
САВКА: Тешко је боме данас.
ЖИВКА: Ти још не доби кафу? Е што је безобразна, по три пута човек да јој каже. (Одлази задњим вратима). Анка, шта је с кафом?
АНКИН ГЛАС (споља): Ево!
ЖИВКА: Ето, и то се зове млађе. Бар да је као што треба кад га човек плаћа.