Чин 1, Сцена 9. ЖИВКА, ЧЕДА, ПЕРА
ПЕРА (улазећи на средња врата): Извините, ја сам два пута куцао.
ЖИВКА: Молим, изволите!
ПЕРА: Господин није код куће?
ЖИВКА: Не!
ПЕРА: А није ни у канцеларији.
ЧЕДА: Ви сте чиновник?
ПЕРА: Да, писар код господина Поповића. Па хтео сам да му јавим да је кабинет дао оставку. Хтео сам, знате, ја први то да му јавим.
ЧЕДА: Је ли то извесно?
ПЕРА: Извесно! А биће да господин Поповић то већ и зна чим није дошао у канцеларију.
ЖИВКА: Ама зар никако није долазио?
ПЕРА: Управо, долазио је од јутрос, али је некако одмах отишао, чим је чуо да је влада дала оставку.
ЧЕДА: Па онда значи да он зна!
ПЕРА: Зна извесно! Али ипак, ја сам хтео први то да му јавим. Ал’ можда не зна, а сви кажу да су наши позвани да саставе нову владу.
ЖИВКА (пријатно изненађена): Наши?
ПЕРА: Да, наши, а ја бих хтео то да му јавим.
ЧЕДА: А ви у „наше“ рачунате…?
ПЕРА: Па „наши“!… Господин Стевановић је већ отишао у двор.
ЖИВКА: Стевановић?
ПЕРА: Ја сам га својим очима видео.
ЖИВКА: О, боже мој, како би то било добро! Ви сте лично видели Стевановића кад је отишо̂?
ПЕРА: Видео сам га.
ЖИВКА: Отишао је баш у двор?
ПЕРА: Да!
ЖИВКА: Хвала вам, господине, велика вам хвала што сте нас известили.
ПЕРА: Ја сад идем на Теразије; шетаћу тамо под кестеновима, па ако још што опазим, ја ћу вам јавити. Само вас молим, кад дође господин Поповић, кажите му да сам ја први дошао и донео вест да ће наши образовати кабинет.
ЧЕДА: Рећи ћемо!
ПЕРА (госпођи Живки у коју као да има више поверења): Молим вас, госпођо, реците само: Пера писар из административног одељења.
ЖИВКА: Хоћу, господине!
ПЕРА (већ на вратима): Ако би било што врло интересантно, ви ћете допустити…?
ЧЕДА: О, молим…
ПЕРА: Ви ћете ми допустити… (Оде).